Ne mogu da kažem da sam celu tu priču baš lako podnela. To je bio moj prvi ožiljak u životu. Nastavili smo sami, nije nam uvek bilo jednostavno, ali nekako, sam na vreme shvatila da se u životu uglavnom moraš osloniti sam na sebe. Mnogo ranije od svojih vršnjaka morala sam da odrastem.

Na početku rata u Bosni, izbegli smo u Banju Koviljaču, gde sam 1992. završila četvrti razred osnovne škole. Ne volim da se sećam tog perioda, jer je bio ispunjen oskudicom. A nemaština obično svakoga ponizi i demorališe. Međutim, od kukanja nije bilo nikakve vajde, pošto sam još u najranijem detinjstvu shvatila da niko ništa umesto mene neće učiniti. Posle godinu dana, mama, brat, očuh i ja smo se preselili u Lipolist kod Šapca. Tu sam završila peti razred.

Detinjstva u Zvorniku sećam se kroz nepregledne poljane u bojama proleća, i sa mirisom behara. Ne znam zašto mi je baš to godišnje doba stalno pred očima, kad god se setim svega što sam tamo ostavila.

Bila sam zaista bezbrižno dete, ali i vrlo energična, jer nikad nisam dala na sebe i borila sam se grčevito za ono što želim.

Kad je zaratilo u Bosni
Rat u Bosni je prekinuo prirodni tok mog detinjstva, jer sam odjednom bila okružena nekim drugim, potpuno nepoznatim svetlom. Obišla sam čitav svet nekoliko puta, nagledala se svega i svačega, ali moje detinjstvo je zaista zauvek ostalo izgubljeno negde u Zvorniku.

Otac bi svakako bio mnogo srećniji čovek da njegovim životom nije zagospodario alkohol. Svako ko vam kaže da će se alkoholičar promeniti, duboko je uplašen da li je to uopšte moguće. Ali, trudila sam se da najiskrenije verujem da će se otac kad-tad promeniti. Majka o njemu nije govorila ružno, iako je bilo toliko situacija kada je za to imala itekakvih razloga. Razvela se i definitivno stavila tačku na celu tu priču. Imala je mene i Necka i posvetila nam se u potpunosti. Ne mogu da kažem da nije bilo trenutaka kada mi je nedostajao otac. Ali, pošto sam prerano sazrela, shvatila sam da je za sve nas bilo najbolje što su otac i majka zauvek razišli. Ne verujem u priče da ljudi treba da svašta trpe tobože zbog dece. Jer u tom slučaju, najviše ispaštaju upravo deca. Model uzornog oca pružio mi je očuh Milan, za koga mogu da kažem sve najbolje. Sa nama je bio I kad smo prevazilazili najteže trenutke u životu, kad se nad nama nadvila surova neizvesnost izbegličkog života. Ko vam se tada nađe, taj je vaš najrođeniji za ceo život.

Za svoje devojaštvo, najmanje mogu da kažem da je bilo nestašno. Nisam se ni po čemu razlikovala od svojih vršnjakinja. Kad sam postala devojka, jedina promena je bila što sam počela da se malo sređujem. Sa velikim žarom sam otkrivala svet šminke, garderobe i gradila neki samo svoj fazon. Tada sam i počela da se zanimam za modu. A mladići su, nekako, uvek bili tu negde! Neki su bili vredni pažnje, neki ne. Naravno da je bilo razočarenja u neke prve ljubavi, za koje svi mi naivno mislimo da će biti večne. Ali njihova posebnost je bila baš u tome što su prve, i kao takve se pamte.

Moje prvo seksualno iskustvo došlo je kao logičan sled stvari. Mislim da se desilo u pravo vreme. Onda kad sam za to bila spremna. Za takve stvari ne postoji nikakva vremenska odrednica: kad se poljubiti, kad treba imati prvi seksualni odnos… Nemam nikakvih loših asocijacija na prvo seksualno iskustvo, jer sam veoma realna osoba koja ume da proceni svaki trenutak i najiskrenije uživa u njemu. Nisam imala većih razočarenja, jer sam uvek odmah odlazila onda kad je ljubav prestajala da postoji. Ako nešto ne ide, zašto bilo koga mučiti, kriviti i kinjiti.

I sa promašajima se treba izboriti
Udala sam se jako rano zato što tada tako htela i osećala. Nema tu neke velike filozofije. Nikada nisam gledala iza sebe, već samo ispred. Prošlost ne treba sakrivati, niti je se stideti. Šta je tu je! Čovek se pravda samo ako je kriv. Uvek sam radila onako kako sam mislila da treba. Iz svakog svog iskustva izvlačila sam bar korisnu pouku. Udala sam se i razvela onog trenutka kad sam shvatila da tako treba. Cela priča.

Moj veliki idol bila je Vesna Zmijanac. Znala sam sve njene pesme i kupovala njene kasete. Na jednom njenom koncertu sam čak uspela da budem u prvom redu i, zahvaljujući svojoj upornosti, stigla sam i do bekstejdža. Međutim, kada sam joj tražila autogram, nisam ga dobila. To me je strašno razočaralo i posle toga sam se prkosno okrenula Lepoj Breni. Tada, naravno, nisam mogla da shvatim u kakvoj je gužvi pevač posle nastupa i da ponekad nema mnogo vremena za svoje fanove. Zato sam se zaklela da ću - ako ikada postanem poznata - uvek imati na pretek vremena za sve one koji me vole.

U 14. godini u Prnjavoru, u kafani "Evropa" , na proslavi male mature, na nagovor drugara iz razreda otpevala sam pesmu "Dan, dva" Marine Živković. Da me publika hoće, doživela sam već tog leta 1995. godine, na jednoj svadbi u Lipolistu, pevajući Cecine pesme.

Posle tog letnjeg raspusta, pošla sam u prvi Srednje poljoprivredne škole u Šapcu. Međutim, shvatila sam da to ni izbliza nije ono čime želim da se bavim. Prave ovacije, koje sam doživela na toj svadbi, u meni su samo probudile glad za još aplauza. Muzika mi više nije izbijala iz glave, a sa drugovima iz škole, koji su se inače bavili muzikom, vredno sam svaki dan vežbala u jednoj garaži.

Prvi profesinalni nastup imala sam 1996. i sećam se dobila sam honorar od 20 maraka. Moja majka dugo nije imala pojma o mojim nastupima. Tada sam se usudila da joj poverim da sam jako ozbiljna u nameri da se posvetim pevanju, došlo je do prvog ozbiljnog sukoba.

Nije htela ni da čuje da budem pevačica! Međutim, šta je drugo mogla da uradi, nego da me podrži, kao i svaki razuman roditelj. Brzo sam počela da pristojno zarađujem od pesme i gotovo na sebe sam preuzela izdržavanje porodice. Ipak, da bih uslišila majčinu želju, i dobila kakvu-takvu diplomu, završila sam frizersku školu, ali se time nikada nisam bavila.

Odabrala sam da sledim svoj san i nisam nimalo pogrešila, niti bilo kada zažalila.

Zorana sam upoznala u restoranu "Perić" u Biljeljini. On je bio gost, a ja sam tamo nastupala. Usledili su dugi telefonski razgovori i zanimljive SMS poruke. Nisam se ni osvrnula, a već sam bila potpuno osvojena. Njemu se najviše dopala moja prirodna spontanost i iskrenost.

Čim smo se poljubili, osetila sam da je to to. Dopalo mi se što se nikome nije hvalio da mu je devojka pevačica. Kad sam od njega dobila buket sa karticom. - Ne počinji da me voliš, ako nisi sigurna u moju ljubav - znala sam da je on moja druga polovina. Kao i svaka zaljubljena devojka, od samog početka razmišljam o venčanju, ali nisam nikada bila time opterećena.

Zoki zna kako dišem i sigurna sam da će naše venčanje odista biti baš onakvo, kakvim ga priželjkujem. Jednostavno, to će se desiti kada nas dvoje odlučimo da je pravi trenutak. Sada smo još uvek isuviše okupirani poslom, ali to ne znači da često o tome ne razmišljamo. Oboje iza sebe već imamo po jedno bračno iskustvo, i to samo može da nam koristi. Da ne izbegnemo greške, koje smo tada pravili. Zokijev sin nam često dolazi i voli kada je sa nama. Mene lično to veoma raduje, jer je to najbolji dokaz jedne zdrave atmosfere.

Naravno, kao i svaka normalna žena, koja je zaljubljena u svog čoveka, razmišljam i o porodici. Trenutno smo u nekim drugim životnim filmovima, kada nam je posao apsolutni prioritet, ali biće vremena za sve. Život je kratak, i samo ga treba pametno rasporediti na prave stvari.

Ostale vestiArhiva