Specifičan odnos čoveka i mačke star je koliko i ljudska civilizacija. Mačka od davnina zauzima značajno mesto u istoriji i kulturi mnogih zemalja, a neretko je bila i predmet legendi i inspiracija mnogim piscima i umetnicima. Iako se podaci o zajedničkom životu čoveka i mačke po prvi put pominju krajem Kamenog doba, bilo je potrebno dosta vremena da se mačka pripitomi i učini domaćom životinjom. Mačka po prvi put postaje član domaćinstva u drevnom Egiptu, pre oko 5.000 godina. Zahvaljujući svojoj nazamenljivoj ulozi u lovu na ribe i ptice i odbrani žitišta duž obala Nila od štetočina, mačke su u egipatskoj kulturi tretirane gotovo kao mitska bića. Jedno od najvećih božanstava Drevnog Egipta je Bast, boginja sa glavom mačke, zahvaljujući kojoj je mačka u Egiptu imala status svete životinje. U drevnom Egiptu Bast je bila simbol zaštite, plodnosti i majčinstva. U njenu čast izgrađen je velelepni hram Bubastis istočno od delte Nila. Mačka je u Egiptu u toj meri bila poštovana i obožavana životinja da je u slučaju njenog ubistva, makar ono bilo i slučajno, počiniocu sledovala smrtna kazna. Takođe, sahranjivane su mumificirane poput faraona, uz najviše počasti, obično sa maskom na licu i tela uvijenog u obojenu tkaninu ili u posebno napravljenim minijaturnim sarkofazima. Kult obožavanja prenesen je na Antičku Grčku, te istoričar Herodot tvrdi da su Grci stajali pored vatre i čuvali plamen kako mačka ne bi potrčala u isti. Obožavanje mačaka nije karakteristično samo za drevnu egipatsku civilizaciju. Prema legendi, prorok Muhamed je jednom prilikom odsekao svoj rukav na kome je spavala njegova omiljena mačka Muezza, kako je ne bi probudio. Obožavanje i poštovanje koje su mačke uživale oslikano je i u čuvenim Indijskim epovima Ramajana i Mahabharata. Iako Hindu religija uvažava život u svakom pojavnom obliku, Hindusi su bili posebno naklonjeni mačkama, te se od njih očekivalo da tokom svog života brinu bar o jednoj mački. U nekim religijama, uključujući i hrišćansku, mačke su zbog svoje nezavisne i svojeglave prirode smatrane životinjama koje su u dosluhu sa đavolom. Ipak, ovakvo stanovište je vremenom napušteno, zahvaljujući činjenici da su bile nezamenljivi borci protiv pacova i drugih štetočina, te su postale i česti stanovnici manastira i crkava. U doba Renesanse nepravedno su smatrane bliskim prijateljima veštica, zbog čega su neretko ubijane ili spaljivane na lomači. Mačke su bile omiljeni ljubimci tokom kineske dinastije Song, i to naročito dugodlake mačke za hvatanje miševa i pacova i mačke žuto-bele boje dlake koje su zbog neodoljive sličnosti sa lavovima gajene kao ljubimci. U Japanu je čuvena Maneki Neko, mačka koja donosi sreću. Obično u sedećem položaju naizmenično podiže i spušta šapu. Legenda kaže da je japanski vladalac, zaintrigiran ovakvim gestom mačke, shvativši ga kao poziv da joj se približi, krenuo ka životinji, da bi samo nekoliko sekundi kasnije grom udario na mesto gde je prethodno stajao. Kako mu je mačka spasila život, od tada se smatra simbolom sreće u Japanu.