Antičke Grkinje su farbale kosu i belele lice, Aristotel nije izlazio bez prstenja, a Aleksandar Makedonski je brijao bradu pa su to, po ugledu na njega, činili i svi Grci.
Rimljani su, prema predanju, bili vrlo sujetni te se i muško i žensko šminkalo i parfemisalo, dok su, na drugoj strani sveta, divlji vikinzi za pojas zadevali, izmedju ostalog, i - češalj.
Ni u starom dobu nije bilo dovoljno samo se obući. Praktičnu funkciju odeće, kao najvažniju, pratila je i potreba za estetskim. Ali istorija odevanja i ukrašavanja tela govori i o tome da je ono što su ljudi nosili, po pravilu bilo u vezi s društvenim kontekstom. Ranije se preko odeće moglo odrediti ko pripada kojoj klasi, a način odevanja bitno se razlikovao i po polu.
S pojavom mode u novom veku, kada se usled ekonomskih, privrednih, društvenih, čak i geografskih promena, život ubrzava, poruke koje odeća prenosi bivaju sve brojnije. Iz nekog razloga, koji ni do danas nije sasvim razjašnjen, postaje jako važno biti moderan, toliko da u XV veku u Francuskoj Karlo VII ozbiljno razmišlja da osnuje posebno ministarstvo za modu.
Još je jedna prekretnica u istoriji odevanja - stvaranje srednje klase. Tada dolazi do opšte demokratizacije, a modna proizvodnja se umesto dotadašnjeg usmerenja na viši stalež okreće ka širokim narodnim i, naravno, potrošačkim masama. Otada pa sve do danas moda kao način odevanja i promena u odevanju predstavlja jedan od najuticajnijih, ali verovatno i najpovršnijih fenomena kulture.
Upravo o tome piše u knjizi "Odevanje u Beogradu", Mirjane Prošić Dvornić, koja je preko odevanja, te, prema njenim rečima, "efemerne svakodnevne potrebe", pokazala kako opšta gibanja u društvu utiču na promene u životu običnih ljudi.
Ona se odlučuje za nemiran XIX i tranzicioni početak XX veka, za period sticanja nezavisnosti i uspostavljanja nove nacionalnosti, vreme "idealno za proučavanje ovog fenomena", piše list "Danas".
Dok je recimo Francuska revolucija lansirala duge pantalone, dva srpska ustanka su iz mode izbacila turske papuče, čizme i čalme. U Drugom ustanku, Miloš Obrenović izdaje naredjenje da se napadnu svi koji nose zelene tkanine.
Mirjana Prošić Dvornić je u svojoj knjizi sistematizovala sve što je bilo u vezi s ondašnjim odevanjem: od krojača i krojačkih zadruga, preko balova i učitelja plesa, modnih časopisa... Tu se može pronaći niz zanimljivih podataka o tome koje prvi uveo konjske trke, žensku gimnastiku, popodnevne žureve, ko je bio trendseter, ko imitator, ko protivnik nezdravog pomodarstva.
Tako se kraljica Draga na dvorskim svečanostima pojavljivala u srpskoj kraljevskoj srednjovekovnoj odeždi, dok se njena svekrva kraljica Natalija, ćerka moldavske princeze, trudila da u Srbiju uvede evropsku modu.
Srbija je, dakle, u vreme dok je prvi modni kreator Čarls Frederik Vort već stigao da traži svoja prava uzvikujući 1913: "Ja sam umetnik, a ne krojač!", uveliko pratila svetsku modu. Smenjivali su se šeširi s velikim i malim obodom, brčići na gore i oni povijeni, a kao i u Evropi, i kod nas su se vodile rasprave o štetnosti midera i sumnjivom uticaju ženskih gaća.
U to vreme se javljaju i prvi borci za prava životinja koji su skretali pažnju na to da se na ženskim šeširima nalazi ipak previše perja.

Rečju, sve što danas u Srbiji prati modu svoje začetke imalo je već tada.

Ostale vestiArhiva