Srbija je, nažalost, zemlja starih ljudi. Iako procena da će srpski narod biti sve stariji, nije baš sjajna i ne raduje nikoga, naš odnos prema ljudima u poznim godinama je nešto što takve okolnosti čini još nepovoljnijim. Jaz među generacijama ovde je veoma dubok a naš odnos prema najstarijima daleko je od onoga koji vlada u svetu. Ipak, nije svuda tako, jer i kod nas ima ljudi koji misle da je životna radost koju nose naši najstariji sugrađani vredna pažnje.
Tako misli i Brankica Jovanović, direktorka Gerontološkog centra „Beograd”.
– Stari su naše bogatstvo, jer u sebi nose toliko životne radosti da bi im i mladi mogli pozavideti. Zadovoljstvo im je priređivati sitna iznenađenja, jer u njima umeju da uživaju – uverena je ona. Govori iz svog iskustva jer pod krovovima Gerontološkog centra Beograd, mnogo više nego utočište, mnogo više nego i sam dom, pronašlo je oko hiljadu ljudi.
Oni se razlikuju po godinama, polu, po obrazovanju i stepenu sposobnosti za samostalni život. Ono što im je zajedničko jeste sigurnost koju im ova ustanova pruža. Sami oni ne bi mogli. Prosečni stanar centra koji ima četiri odvojene poslovne jedinice (Bežanijska kosa, Voždovac, Karaburma – stacionar za nepokretne i Diljska) ima više od osamdeset godina.
– Trećina naših pacijenata je nepokretna ili teško pokretna i nije u stanju da kontroliše fiziološke funkcije. Trudimo se da svima obezbedimo što kvalitetniji život počevši od svakodnevnih stvari kao što su zdrava ishrana, higijena, do redovnih obilazaka lekara – istakla je Jovanovićeva.
Najčešće bolesti korisnika Gerontološkog centra, baš kao što su i najčešće bolesti starih ljudi, jesu povišen pritisak, reumatske bolesti, povišen nivo šećera. Demencija je veoma česta, i mnogi stari koje je sustigla ova bolest sami ne bi dugo preživeli. Ovde su pod stalnom lekarskom brigom, ambulanta radi svakodnevno, a vizite na odeljenjima gde su smešteni nepokretni obavljaju se redovno, baš kao u svakoj drugoj bolnici.
Dr Slavica Golubović, psihijatar u Centru, magistar medicinskih nauka, objašnjava da se zdravstvene službe nalaze u svim jedinicama „Gerontološkog”.
– Mi se, pored primarne, bavimo sekundarnom i tercijalnom medicinskom zaštitom. Prema istraživanjima koja smo nedavno sproveli oko polovine naših korisnika ima neki stepen kognitivnog oštećenja, odnosno demencije.
– Takođe, sa nepokretnim osobama svakodnevno rade fizioterapeut i radni terapeut, kaže ova lekarka koja je magistrirala upravo na temi demencije.
Demencija je, zapravo, ono što se u narodu zove senilnost – propadanje misaonih funkcija kao što su pamćenje, govor, orijentacija. Prema nekim istraživanjima deset odsto populacije starije od 65 godina ima ovu vrstu problema, a najpoznatija nevolja ove vrste je takozvana Alchajmerova bolest. U centru se pacijentima na odeljenju za dementne osobe posebno bavi radni terapeut koji za njih organizuje satnicu svakodnevnih aktivnosti.
– S obzirom na to da su u Srbiji najbrojniji upravo stari, što zbog produženja životnog veka, što zbog niske stope prirodnog priraštaja, demencija će vremenom postajati sve veći problem. U Beogradu se samo gerontološki centar bavi trajnim smeštajem dementnih – napominje naša sagovornica.
– Pokušavamo da pacijente izvučemo iz letargičnog stanja. Oni su pod stalnim nadzorom lekara, psihijatara i zaposlenih a svi zajedno borimo se protiv poremećaja njihovog ponašanja. Njima treba nega kao da su mala deca. Ali, kada je dobiju, i kada se bolest za trenutak povuče, i oni imaju priliku da uživaju u svakodnevnim predstavama, druženjima, takmičenjima. U onome u čemu njihovi vršnjaci, zaboravljeni u svojim velikim stanovima, nemaju a što mnogi stari ljudi nikada neće ni osetiti. Domovi za stare nisu mesto u kome se leči bolest koju donose godine. Domovi mogu da budu male oaze za sitne životne radosti i važna mesta za pobeđivanje tuge i usamljenosti, najtežih problema koje donosi starost a za čije lečenje nisu dovoljni samo lekovi.

Ostale vestiArhiva