Principijelni poštovaoci slogana "kupujmo domaće" mogli bi još dugo da ostanu bez računara, jer se u razmimoilaženju propisa i odluka različitih ministarstava teško može dokučiti kako da se dođe do kompjutera čije će zvanično poreklo biti - Srbija.
Naravno, ovo nije samo pitanje patriotizma, već mogući ključ strategije razvoja domaće informatičke industrije, kao i pozicioniranja srpske privrede u regionu i celoj Evropi. Naime, samo kompanije koje imaju sertifikat o poreklu proizvoda mogu da nastupe na domaćim i međunarodnim tenderima u inostranstvu zbog čega su do sada mnogi veliki poslovi prepuštani firmama iz okruženja, mada su naše bile stručno i tehnološki superiorne.
Vrzino kolo počinje činjenicom da se mnogi računari sklapaju kod nas, a da su komponente uvezene iz inostranstva, pre svega iz azijskih zemalja.Pitanje je, dakle, postoji li domaća proizvodnja delova za računare i može li se od njih sklopiti kompjuter?
"U Srbiji još ne postoji preduzeće koje proizvodi sve delove neophodne za sastavljanje računara kao funkcionalne celine. Doduše, bilo je pokušaja da se pokrene proizvodnja pojedinih komponenata, ali je to bilo kratkotrajno i, nažalost, bez značajnijeg uspeha. Jednostavno, konkurencija iz Kine je prejaka i ne daje tržišnu šansu domaćem proizvođaču. Poslednje informacije govore da je prva domaća fabrika računarskih delova već u stečaju", saznajemo od Dejana Antića, menadžera korporativne prodaje ugledne domaće IT kompanije "Pakom Computers" .
Međutim, ni računari koji nose oznake najpoznatijih svetskih firmi nisu pravljeni u "sedištima" kompanija.
"Svi vodeći brendovi snadbevaju se delovima iz Kine, Tajvana i ostalih azijskih zemalja. Trend je da se tehnologija ("know how") razvija u SAD, a proizvodnja organizuje u Aziji. Proizvodnja nekih specifičnih delova u Americi više je izuzetak nego pravilo", komentariše Antić.
Poznavaoci prilika na IT tržištu tvrde da je ekonomski neopravdano i tehnički neizvodljivo organizovati proizvodnju svih delova za računar u Srbiji. To su već pokušale i ekonomski mnogo razvijenije zemlje (Nemačka, za Fujitsu-Siemens), izdržale godinu dana i, na kraju, ugasile proizvodnju i vratile se kineskim dobavljačima. Za procenu koliko bi vremena bilo potrebno da se ovde uspostavi celokupna proizvodnja čak ne treba biti ni IT stručnjak.
Zakonodavac vrlo precizno definiše domaći proizvod: "Robom domaćeg porekla smatra se i roba koja je proizvedena u Srbiji od uvozne robe kojoj su u tom procesu bitno izmenjena prvobitna svojstva, odnosno koja je bila predmet dovoljne obrade i prerade." Takođe, eksplicitno je navedeno da se proizvodnjom ne smatra prosto sklapanje komponenti iz uvoza. To pitanje "dodate vrednosti" i jeste onaj deo koji, zbog slobodnog tumačenja, ostavlja nedoumice.
Mislim da je izjednačavanje proizvodnje računara sa jednostavnim sklapanjem uvezenih delova krajnje pogrešno, jer nije reč samo o tome kako će se zašrafiti komponente, već kako će se konfiguracija osmisliti, standardizovati, koji će delovi biti u njoj i ko će takav računar podržavati sersivom i garancijom. Ako se u jednom preduzeću svakoga dana sklopi desetak potpuno različitih, takozvanih "žutih" računara, što je najčešće slučaj, ko u tim firmama može da prati potrebe za rezervnim delovima ili radni vek svakog pojedinačnog računara.Mnoge od tako ugrađenih komponenti uopšte nisu testirane i niko uistinu ne zna kako će se ponašati. Sa druge strane, ako renomirana domaća IT firma proizvodi računar pod svojim imenom, ona iza tog imena stoji i svojim kapitalom i svojim ugledom, garantuje kvalitet svake komponente, ali i svoje prisustvo i praćenje svojih računara i kada izađu iz proizvodnje, ističe Antić.
Zašto bi država i zakonodavci morali da se detaljnije pozabave tumačenjem ovih propisa?
"Pre svega IT industrija u Srbiji de facto postoji. Na našem tržištu proda se mnogo više kompjutera sklopljenih u domaćim preduzećima, nego onih koji nose neki strani brend. Tu nastaje paradoks: postoji zakonska mogućnost da se računar sklopi, da mu se da ime, da se pusti u prodaju. Međutim, takav proizvod ne može da dobije potvrdu o poreklu i, praktično, nastaje nešto za šta se ne zna odakle je", nastavlja Dejan Antić.
"Kako sada nije moguće dobiti takvu potvrdu, tu opremu nije moguće izvesti kao gotov proizvod, pa domaće firme ne mogu da učestvuju na velikim nacionalnim i međunarodnim tenderima, na kojima je neophodan sertifikat o poreklu. Time se veliki poslovi, a takvih je primera bilo dosta, prepuštaju firmama iz zemalja u okruženju koje donose na potpuno isti način proizvedene računare, ali od svojih zemalja imaju status proizvođača i, naravno, sve potrebne sertifikate. Obično se žalimo da nam svet ograničava izvoz, da smo u neravnopravnom položaju, a u ovom slučaju, sami sebi postavljamo barijere", mišljenje je Aleksandra Božića, brend- menadžera firme Paskom Computers." Interes naših vlasti trebalo bi da bude regulisanje ovog problema , kako bi se podstakao razvoj i širenje naših kompanija na region, gde po svim ostalim kvalitetima sigurno možemo biti veoma konkurentni", zaključuje Božić.
Srbija je u novoj vladi dobila i ministarstvo za razvoj informatičkog društva. Po svemu sudeći, biće posla za novu ministarku.Baš kao i za ljude iz IT industrije, koji bi mogli da u ovoj i drugim inicijativama nastupe kao zajednička snaga. Tako se, verovatno, ne bi postavljalo pitanje kako je zakonodavac postupio u slučaju proizvodnje "Zastave 10" koja je, zapravo, automobil sklopljen od delova italijanskog modela Fiat Punto ili bi bar odgovor bio jasniji od sadašnjeg odmahivanja: "Drugo je to."

Ostale vestiArhiva