Zamislite Pelea (Edson Narantes doš Našimento) ili Dejvida Bekama šest puta sićušnije od amebe kako šutiraju loptu nešto tanju od vlasi ljudske kose na igralištu koje je na zrnu pirinča!
Ukoliko ste pomislili na osavremenjeno izdanje neke od čuvenih bajki, prevarili ste se. A nije više ni maštarija iz naučnofantastičnih skaski. Naučnici su sve ovo pretvorili u stvarnost i iskušali nedavno na nadmetanju robota svakojake veličine u Atlanti (SAD).
Šta možete kada je život već nadmašio uobrazilju?
Nadigravanje nanorobota (nano je milioniti deo milimetra) – u kojem se ogledalo pet timova – potpomogli su istraživači Nacionalnog instituta za standarde i tehnologiju (NIST). Dva nevidljiva tima stigla su sa Karnegi Meloun univerziteta iz Pitsburga, a po jedan iz Američke mornaričke akademije iz Anapolisa, Saveznog instituta za tehnologiju iz Ciriha (Švajcarska) i Univerziteta „Sajmon Frejzer” iz Bernabija (Kanada).
Na Robotskom kupu, međunarodnom takmičenju koje se organizuje svake godine, mehanički igrači su razvrstani u šest liga: četvoronožni, humanoidni (nalikuju ljudima), srednje veliki, maleni, roboti za spasavanje i za oponašanje. Zamišljen je da podstakne osmišljavanje i usavršavanje pametnih skalamerija naučenih da barataju loptom.
U neobičnoj mašinskoj menažeriji, obdarenoj veštačkim umom, prvi put su se pojavili do sada najmalecniji izdanci s namerom da potvrde na delu da je moguće izraditi majušne mehaničke sklopove na čipovima čije razmere ne prevazilaze hiljaditi deo milimetra (mikrometar). Područje koje objedinjuje ova istraživanja stručno se naziva – mikroelektromehanički sistemi (MEMS).
Sledeće godine, kako je najavljeno, ustanoviće se i nanoliga, ove je upriličena prva provera.
Ako biste poželeli da vidite kako se nanoroboti (ili nanoboti) kreću i udaraju pločicu na tabli, morate utakmicu da gledate kroz mikroskop na monitoru s daljinskim upravljanjem. Iako su fudbaleri veliki od nekoliko do nekoliko stotina mikrometara, svi su podvedeni pod nanobote zato što teže samo nekoliko do nekoliko stotina nanograma (zrno peska iznosi, čak, 300.000 nanograma ili milionitih delića grama). Presudila je težina, a ne dužina da bismo ispred imena imali – nano.
Za pobedu je, kao i u svakom drugom odmeravanju, najvažnije da nanoboti budu brzi, okretni i kadri da barataju poverenim predmetom. Zar vas to ne podseća na najčešće zahteve fudbalskih učitelja?
Dotične sposobnosti su ispitane u tri događaja: na dvomilimetarskoj ploči svaki je trebalo najbrže da stigne od gola do gola, zatim je morao da izvede svojevrsni slalom između prepreka (polimerski stubići) koji su oponašali suparnike i, na kraju, da pokaže umeće u baratanju loptom (driblanje) čija veličina nije premašivala debljinu ljudske vlasi (u proseku od 17 do 181 mikrometar), i to u smeru gola u trajanju od tri minuta.
U svih šest liga učestvovao je 321 tim iz 39 zemalja i u svakoj je neko pobedio. Među najmajušnijim – nanobotima – sva tri prva mesta osvojili su Švajcarci: za 316 milisekundi (hiljaditi deo sekunde) stigli su od jednog do drugog gola, za 583 milisekundi su izveli slalom između prepreka, a postigli su tri gola.
Sledeće nadmetanje je u julu 2008. u kineskom gradu Sučou: ko voli, nek’ izvoli.

Ostale vestiArhiva