Svakodnevno suočavanje s nevirtuelnim oblicima života, empirijskom realnošću politike i kulture, ostavlja mučan utisak. Da je komunikacija minsko polje, bili bismo nacija bogalja. Kako na šalteru tako i u Skupštini, opasnosti od nerazumevanja su velike, posledice nesagledive a prejake reči kruže kao nenavođene rakete, nasumično oplićući po ljudima i institucijama. U gigantskoj rašomonijadi televizijskih panel ćaskaonica stvara se svet paralelne usmene književnosti u kom se zamenjuju i razmenjuju zapleti i junaci, krivci i naivci, dokazi falsifikuju ili mistifikuju, statističke analize sučeljavaju sa scenskim efektima krokodilskog smeha i suza. Ništa lakše no našaliti se na račun TV duela, pa reći da funkcionišu po principu "ko tebe pravim argumentom, ti njega šaljivim pasošem"; ono što je tužno i opasno jeste praksa da se u medijskom prostoru funkcioniše bez slušanja suprotne strane, da umesto dijaloga divljaju uporedni monolozi, svađalačka i vašarska atmosfera u kojoj pobeđuje obično onaj sa više decibela glasu i decilitara u krvotoku.
U okruženju nuspojava najviše profitira lingvistika, kao jedna od retkih naučnih disciplina sposobnih da oslušne svet oko sebe i ozbiljno shvati repertoar njegovih anomalija umesto da ih sistematski ignoriše. Upravo se lingvistika prva ozbiljno pozabavila medijskim, ideološkim i tehnološkim uticajima na jezičke prakse i prva ih je uključila u svoj naučni korpus. Jedan od najpoznatijih lingvista današnjice Dejvid Kristal još je 2001. godine objavio studiju "Jezik i Internet", ali niti je to prvi slučaj istraživanja u domenu medija i tehnologije, niti bi taj podatak trebalo da podrazumeva kako "tradicionalno" zaostajemo za svetom. Srpska lingvistika ima zavidan korpus istraživanja na temu odnosa jezika i medija. Naš eminentni stručnjak profesor Ranko Bugarski pisao je mnogo o žargonu i govoru mržnje između ostalog, profesorka Svenka Savić bavila se rodnom upotrebom jezika i psovkama, a pionirska istraživanja elektronske komunikacije kod nas su već dobrano odmakla.
Ćaskanje se od početka omasovljenja Interneta smatralo najtrivijalnijim i najfatalnijim vidom komunikacije. Blizak razgovoru ali jako daleko od usmenog kontakta, čet je postao konvencionalni princip stvaranja virtuelnih zajednica. Umesto da o Internetu svedoče kao o bezmernom okeanu podataka, prostori za ćaskanje ohrabrili su metaforu Mreže kao arhipelaga sitnih, jednoćelijskih organizama, malih zajednica povezanih jedinstvenim motivom, interesom, opsesijom, poreklom, dakle bilo čim sem - geografijom. Čet će, zapravo, pokazati koliko je fizička distanca relativna stvar.
U knjizi Biljane Radić Bojanić "Neko za chat?! Diskurs elektronskih ćaskaonica na engleskom i srpskom jeziku" registar elektronskog ćaskanja posmatra se iz tri perspektive: stvaranja teksta, društvenog konteksta i cilja komunikacije. U ćaskanju se sustiču osobenosti govorene i pisane komunikacije: učesnici komunikacije ("sućaskači", kako ih autorka naziva) dele veliku količinu podataka o svetu i diskursu baš kao u usmenoj, neposrednoj komunikaciji, ali su prostorno udaljeni i prisiljeni da informacije koje razmenjuju "odlažu" u pisani tekst. Takav tekst poseduje minimum informacija i minimum apstrakcije, i nastoji da proces posredovanja informacije ubrza što je više moguće. Učesnici ubrzavaju komunikaciju korišćenjem različitih vidova jezičke ekonomije, u čemu prednjači ono što autorka naziva "emotogrami", a korisnik Interneta zna pod originalnim engleskim imenom "emotikon". Elementi grafičke ekspresivnosti važni su u obredima ćaskanja, ne samo zato da bi nadomestili fizičku distancu nego i da bi dočarali odsutni ton iskaza. "Smeškić", "mrgudić" i slične grafičke intervencije nemaju samo svrhu komunikativnosti, nego nastaju i iz potrebe učesnika u komunikaciji da svoja raspoloženja posreduju na inventivan i kreativan način.
Kao i svaka utemeljena naučna studija, knjiga Biljane Radić pre ispitivanja samog fenomena pokušava da definiše kontekst njegovog nastanka i funkcionisanja. Najpre će sistematično i koncizno predstaviti kratku istoriju i klasifikaciju elektronske komunikacije, potom se detaljno i pedantno pozabaviti makroanalizom registra elektronskog ćaskanja (gde spadaju definisanje registra i razmatranje društvenog konteksta i ciljeva komunikacije, između ostalog) i mikroanalizom tog registra (koja se bavi pravopisom, leksikom i gramatikom). Mikroanaliza podrazumeva sve one prividne "sitnice" koje se brzo pretvaraju u ustaljene prakse oko kojih se lome koplja - velika i mala slova, interpunkciju i još poneka pravopisna pravila. Korišćenje vulgarnih izraza, psovki, žargona i emotograma uslovljeno je velikim delom i anonimnošću komunikacije, koja doprinosi da se učesnici oslobađaju stega pravila i autocenzure.
U romanu "Baltimor" Jelene Lengold opisan je susret dvoje Beograđana na četu: koristeći se engleskim jezikom i nikovima Luka i Lusi, četrdeset trogodišnja žena i dvadeset petogodišnji muškarac, prepoznaju se, upoznaju, nakratko i zbliže, da bi potom nastavili svako svojim putem i svakom svojim IRC kanalom. Ironija vezana za četovanje je u tome što vam ova jezička i komunikacijska praksa može približiti nekog ko je oduvek tu pored vas; ali euforija koju izaziva ovakav način saobraćanja objašnjava se mogućnošću da se ostvari bliskost koja prkosi pasošima i vizama. Zato knjige kao što je "neko za chat?!" nemaju samo lingvistički značaj, već predstavljaju i mali ali važan doprinos razumevanju kako tehnologije, tako i emocije.

Ostale vestiArhiva