Miš i mačka srećni leže jedno pokraj drugog (kao na ovom snimku), i to se pokatkad događa i pojavi na novinskim stupcima pod nadnaslovom „Verovali ili ne”. A da se maleni glodar koga jeza namah celog podiđe kad nanjuši iskonskog istrebljivača nimalo ne prestraši, e to još niste uživo videli.
Japanski naučnici sa Univerziteta u Tokiju su se malčice poigrali: učinili su da se najtraženija i najzlostavljanija ogledna životinjica u svetskim laboratorijama ničega ne boji. Pojedini su brže-bolje pohitali da je nazovu – supermišem. Čuvaj se Tome, dolazi neustrašivi Džeri!
Šta su joj to uradili da bez imalo strepnje prilazi, istina prethodno nahranjenoj cica-maci?
Pretpostavili su, naime, da je strah povezan s čulom mirisa i da može jednostavno da se isključi, ukoliko se osujete (blokiraju) neki receptori u mozgu. I kada su uklonili dotične prijemnike na mirisnim kvržicama, uzgojili su, u stvari, miša bez osećaja straha.
Da bi potkrepili svoje navode, nedavno su pokazali slike na kojima se braon glodar primakao mački na dva-tri santimetra, onjušio je i, čak, poigrao s njenom ogrlicom.
Iako je u stanju da oseti vonj grabljivaca, kao što su mačja, lisičja ili mokraća snežnog leoparda, on nije pokazao ikakvu strepnju, objašnjava neuronaučnik Hitoši Sakano sa odseka za biofiziku i biohemiju. Ispoljio je, naprotiv, veliku znatiželju, a nijedan znak da je predoseća ma kakvu opasnost.
Na Tokijskom univerzitetu je odgajena loza takvih životinjica koje su veselo trčkarale, čak su se igrale s mačkama.
Istraživači odavno pretpostavljaju da je životinjska strepnja podstaknuta veoma osetljivim čulom mirisa kojim su obdarene. Sada su, međutim, prvi put protumačili kako prestrašenost nastaje i prenosi se u različite delove mirisnih kvržica.
Kako naš mozak tumači to što namirišemo? Kod sisara postoje dva kružna toka: urođeni i naučeni (prepoznavanje doživljenih mirisa). Hitoši Sakano je, sa saradnicima, stvorio dve loze miševa: jedne bez receptora za povezivanje mirisa i opasnosti i druge koji ih, uopšte, nisu imali. Zatim su i jednima i drugima prineli mokraću grabljivaca – mačaka, lisica i snežnih leoparda.
Prva grupa je i dalje je osećala zadah, ali nije razaznavala pretnju; druga ga je teško prepoznala, a kad su sa zakašnjenjem shvatile da su im to smrtni neprijatelji sve životinjice su se smesta ukočile kao da su mrtve.
Na videlo je, dakle, izišlo da za raspoznavanje mirisa i „prevođenje poruke” u strah (i bekstvo) nije odgovorno isto moždano područje.
Iznenađujući ishod proučavanja ukazuje da miris prolazi različitim stazama na putu od nosa do mozga: jedna je za urođeni strah, druga je za neku vrstu učenja; a samo jedan jedini može da uključi obe u isto vreme.
Svejedno da li je škodljiv ili ugodan, kada stigne u nozdrve miša ili ma koje životinje on uzburka splet mirisnih živaca koji se, kao što smo pomenuli, protežu od nosa do mozga. Spajanje (i prespajanje) ćelija, nalik notama klavirskih akorda, opredeljuje koji je životinja namirisala. Malecki glodari se razmeću sa gotovo hiljadu gena za prijemnike mirisa, kod ljudi je 400 uključeno, a oko 800 uspavano.
Mirisni živci nalaze se u naročitom sklopu nosne šupljine, nazvane olifaktorni epitel, koji ima dva glavna područja: leđno i trbušno. U svakom od ovih se razlikuju na molekularnom nivou, ali niko do sada nije imao predstavu da isto važi i za – način povezivanje. Iz nosnog čvora putanja vodi do naročitih mirisnih kvržica u mozga, u kojem se oponaša ustrojstvo nerava u epitelu – kao na svojevrsnoj karti.
Upuštajući se u odgonetanje razlike između leđnih i trbušnih, Hitoši Sakano je zaključio da leđni prenose do mozga odgovore na urođeni strah, a trbušni naučeno gađenje na nešto.
A šta je sa ljudima? Čulo mirisa im je toliko zakržljalo, zato što ga sve ređe koriste, da nisu u stanju da odvoje ovogodišnje od prošlogodišnjeg vina; osim nadarenih i uvežbanih kušača (degustatori).

Ostale vestiArhiva