"Ubica je poznavao bol. Zato što je u bolu i rođen. On sam je bol. I ne postoji patnja koju nije u stanju da voli. Jer njegov je - bol dobar bol". Ovom rečenicom počinje odličan roman italijanskog književnika Luke di Fulvija "Dionisovi stepenici" koji je objavila beogradska Laguna. A vrhunski prevod, inače veoma slojevitog originalnog teksta, delo je Gordane Subotić. Luka di Fulvio bio je gost našeg glavnog grada, a njegovo gostovanje, uzgred, bilo je isplanirano do najsitnijih detalja. Na prvi pogled između radnje romana smeštene pred kraj devetnaestog stoleća i savremenih tehnologija i globalizacije, o čemu na stranicama ovog dodatka često pišemo, nema mnogo veze.
Međutim, kao što već rekosmo, slojeviti rukopis na trenutke podseća na odličnu video igru. Krenimo redom: U ozloglašenom predgrađu Pijavica caruju lopovi, ucenjivači i sav ostali društveni otpad. Ustaljene i uvrežene odnose iz temelja će promeniti jezivi pokolj koji će pokrenuti spiralu jezivih zločina. Iza zverstava je prvi serijski ubica dvadesetog stoleća koji je "surov poput osvetnika" i neumoljiv poput Boga". Zločincu bez premca na put pokušava da stane mladi policijski inspektor Milton Žerminal. Milton nastoji da nekako rastumači i dešifruje krvavi trag koji ubica ostavlja za sobom. Ali, Milton je i zavisnik od heroina, pronalazi ljubav svog života. Hoće li ga ta ljubav uništiti, odnosno spasiti ostaje, na čitaocima da otkriju kada, kao u najboljoj video igri, budu prelazili s nivoa na nivo ovog stepeništa".
Ovaj roman nam, usredsređujući se na početak dvadesetog veka, donosi klicu svih bolesti današnjeg društva, kako su italijanski književni kritičari, inače veoma zahtevni i razmaženi, primetili.
Sam Luka di Fulvio, koga smo susreli za vreme boravka u Beogradu, odaje utisak prijatnog, ali tajanstvenog sagovornika. Rođen je 1957. godine u Rimu. Pre nego što je i sam počeo da piše sarađivao je s prestižnim italijanskim izdavačkim kućama kao urednik.
Pravi je renesansni umetnik našeg doba, jednako uspešno piše surove psihološke trilere i tople bajke za decu. Prilagodio je za filmski scenario svoju drugu knjigu L’impagliatore, osnovao pozorišnu trupu, ilustrovao omotnice za diskove poznatih italijanskih izvođača pop muzike.
Di Fulvio je miljenik filmskih reditelja; Eros Puljeli snimio je film Occhi di Cristallo prema njegovom romanu L’impagliatore, koji je prikazan na šezdeset prvom Venecijanskom filmskom festivalu. U toku je i snimanje filma prema knjizi Dover Beach u produkciji Colorado filma, a ista producentska kuća otkupila je filmska prava i za Dionisove stepenike i pre nego što je Di Fulvio dovršio pisanje knjige. Režija je poverena Gabrijeleu Salvatoresu.
Ljubitelj filma Luka di Fulvio dodelio bi Venecijanskog zlatnog lava za životno delo Spajku Liju, najlepši noviji ljubavni film mu je Devojka na mostu Patrisa Lekonta, a da je glumac tumačio bi paklenog Volmonta u Opasnim vezama Stivena Frirsa.
Budući da u se u eri Interneta i sam pogled na život i svet potpuno promenio, da neprestano imamo osećaj kako nas neko odozgo posmatra upitali smo našeg sagovornika živimo li u eri Velikog brata, s obzirom na to da je stoleće koje je ostalo iza nas, a i sam di Fulvio to priznaje, dionizijsko stoleće: "Kroz priču smeštenu u prošlo stoleće pokušao sam da ispričam priču o stoleću u kojem živimo. Reč je o tome da je ovo vek mogućnosti i da Veliki brat i slične gluposti igraju na kartu ljudskih slabosti. Čini mi kako se čuvena Dekartova misao "Mislim, dakle jesam" postepeno preobrazila u - radim, dakle jesam. Komunikacija je umnogome pojednostavljena i uniformisana. Ljudi su oduvek osećali potrebu da budu karika u lancu i da se ugledaju na nekoga i porede s nekim. S druge strane, kada je o pisanju reč pojavljuju se novi autori koji koriste sve prednosti veba i činjenica da je tržište otvoreno umnogome menja književnu scenu. Ali, svaka ideja koja je u početku bila sjajna vremenom se izvitoperi. Recimo, filozofski gledano pojam hakera je bio nešto lepo. Reč je o filozofskom principu koji glasi: "Ulazim u centar moći informacija i želim da je podelim sa svima. Mislim da je razmena informacija, ideja i talenata pravi put kojim treba ići, samo što još možda nije pronađen pravi način kako to treba činiti." Ovaj neobični spisatelj, koga u Evropi i svetu veoma cene, krije još jednu malu tajnu. Ne voli da se udaljava iz rodnog Rima. U Beograd je došao tako što je posle dvadeset pet godina prvi put seo u avion. Ovo je više nego dolična preporuka za štivo od 500 stranica koje je teško ispustiti iz ruke i od kojeg će, nadamo se, jednog dana nastati odlična video igra za koju ne nedostaje tehnoloških mogućnosti.

Ostale vestiArhiva