Već od početka devedesetih, budući hardverski i softverski postepeno sve autohtoniji kompjuterski animator je samostalan do gotovo monaškog usamljeništva, i relativno je mali broj profesionalaca, koji danas rade u komercijalnoj kinematografiji, koji nisu prošli kroz fazu - disidenta. Najvažniji masovni tehnološki preduslov za pojavu k.a. disidenta bio je pojava Makromedijinog izuzetno jednostavnog programa za k.a. FLASH (2005. preuzeo ga je moćni Adobe, vlasnik Photoshop i Premiere programa, vodećih u likovnom dizajnu i filmskoj produkciji). Džon Kricfalusi, autor "Ren i Stimpi", i Džo Kartun, autor "Žabe u blenderu" 1999. na sebe su preuzeli pionirsku ulogu donošenja k.a. na Internet. "Žaba u blenderu" je postala prvi "virusni hit" Interneta (primarno video klip koji postiže najširu popularnost epidemioloških razmera, putem Interneta, kroz e-mail ili IM poruke, blogove i ostale puteve razmene među website-ovima). Odmah pošto je Fleš-animacija pokazala potenciju široke popularnosti, preuzela ju je, prirodno, komercijalna TV, privučena isplativošću - pre svega minimumom ulaganja. Jedan od najranijih k.a. Internet fenomena, bila je tzv. "Razigrana beba" (The Dancing Baby), 3D lik i 3D-renderovana animacija bebe, koja pleše nekoliko sekundi, postala je popularna 1996-1997. Ona je plod softverskog produkta "Character Studio", koji radi u okviru čuvenog i izuzetno skupog, visoko profesionalnog k.a. programa 3D Studio Max (Autodesk). Realizovao ju je, 1996, razvojni tim "Studija", Majkl Džirard, Sjuzan Amkraut, Džon Čadvik, Pol Blemnik, Džon Hačinson, Adam Felt, ali je nejasan način na koji je on uopšte dospeo na Internet, gde je doživeo mnoštvo anonimnih audiovizuelnih varijacija. "Banana koja igra" (2001), minijaturna gif-animacija Džoela Hanivela, odmah je postala popularni "emotikon" (simbol ili spoj simbola koji prenose tipiziran emotivni sadržaj, a distribuira se popularnim elektronskim putevima, kao već legendarni "smajli"), a "Igra hrčaka" (Hampster Dance, 1998), gif-animacija, igrarija kanadske studentkinje slikanja Didri Lakart, posvećena njenom kućnom ljubimcu, postala je "Internet mema" (pomodni koncept koji se prenosi Internetom i danas se podrazumeva kao nova umetnička forma).
Neprilagođen uslovima i pravilima korporativnog kapitalizma, ali sklon New Age globalnom panmisticizmu, disident nalazi svoju zajednicu među jednakim autoizgnanicima, a kontakt s njima održava kroz modemski "komunijum", misu Interneta. Čak i tu, vidljiv je kao maska, onakav kakav želi drugima da se šifrovano prikaže, kao user name/korisničko ime (koje zvuči kao, recimo, "svila", "svetlosna sablja", "Ra", "artmafioso", "jaggedjim", "depresivna aluvija", "fairlight"...) + dodatnu sličicu - "prezime", koja dodatno skriva/otkriva njegov identitet, interese, slabosti, mane i jake strane... Iako potajno žudi za mitskom slavom globalne, dakle, holivudske provenijencije, (makar dok ne postigne takav status) ponaša se kao svaki normalan haker. Anarhistički se ponaša prema svakoj svojini: "piratizuje" svako znanje, softver, i sl., koje mu može biti od koristi u sopstvenom radu. I agresivno i paranoično štiti, glorifikuje, ali i bezobzirno unovčava svoju sopstvenu intelektualnu svojinu, kada mu se za to pruži prilika. Samo neki od njih (kao već legendarni net-animator Džo Kartun), verni svojim anarhističkim počecima, i dalje besplatno dele svoje radove. Njihovo osnovno obrazovanje i opšta kultura baziraju se na serijalnosti mainstream (superheroji, horor, manga...) i/ili bizarnosti avangardnih stripova, ili grafičkim romanima (za one prefinjenijeg ukusa), i identičnim filmskim i TV produktima, kao i kompjuterskim igrama slične sadržine. Internet, uz sve neukrotivo, neselektivno obilje svakakvih sadržaja, snabdeva ih i užasavajućom dozom kulturnih elektrošokova, sa tzv. šok-sajtova (morbidne pornografske, rasističke, satanističke, kataklizmičke, skatološke, militarističke, patološke, i sl. sadržine). Sazrevanje kreativcu obično donosi otrežnjenje i određeni stepen metafizičke komplikovanosti. Uzori postaju sve kompleksniji. Danas su uticaji na ovakve stvaraoce k.a. mnogo istančaniji; uzori su mnogo pažljivije probrani, pa su i rezultati sve sofisticiraniji. Susreti na zatvorenim net-forumima monaha k.a. pokazuju, kroz chat/razgovore o uzorima i inspiracijama iz filmske animacije, da oni, koji zajednicu upućuju ka imenima i filmovima ovog ciklusa, najverovatnije nisu mladi ljudi, već pre sredovečni intelektualci i umetnici, recidivisti šezdesetosmaških strujanja, markuzeovci, neofurijeovci gotovo zaboravljenih hipi-komuna, New World hakslijevci, ili razočarani polit-artisti levih orijentacija i svakovrsni kastanedinski sintetski mistici, koje je New Age rado prigrlio za svoje temeljne putokaze.
Digitalni odlivci filmova, na koje ovi k.a. gurui upućuju svoje mlade kolege (na njih znanja gladni auditorijum, uglavnom, veoma pozitivno reaguje), već se izvesno vreme nalaze na Internet-tržnicama, na kojima se slobodno razmenjuju. Na forumima, učesnici se upućuju na (čak i za filmske arhiviste) veoma egzotičan izbor američkih animiranih, apstraktnih i eksperimentalnih filmova iz perioda između 1926. i 1950, a obuhvata manje poznate ili nepoznate radove autora kao što su, recimo, Oskar Fišinger, Meri Elen Bjut i Ted Nemet, Veber i Votson, Slavko Vorkapić, Džozef Kornel i drugi. Zatim, tu su reklame i crtani filmovi Aleksandra Aleksejeva, ruskog emigranta koji je svoju svetsku slavu postigao u Francuskoj, kao animator i pronalazač sopstvenog uređaja za animaciju, tzv. pin screen. Veoma je popularna i animacija Kanađanina Normana Meklarena, a posebno mesto pripada kafkijanskom autoru Janu Švankmajeru (koga je ostalim animatorima približilo otvoreno upravo divljenje čuvenih reditelja Terija Gilijama i Tima Bartona). Način "akvizicije" ovih radova, naravno, nije naveden. Podrazumeva se. Kritika viđenog je uglavnom štura - u rasponu od ekstatične aklamacije do agresivnog prezira. Temeljnije rasprave su, uglavnom, retkost.
Čak iako nikada nisu videli ove filmove kao filmove, u bioskopu, i nemaju nikakvu nameru da to učine, ili čak i razmotre mogućnost da bi to bilo potrebno i čak nužno, posvećenici k.a. će videti njihovu "informatičku", digitalnu redukciju. A, to je jedino što njih (za sada) zanima. Iz veoma pragmatičnih razloga (ideje, rešenja, tehnika...). Kako bilo, k.a., uz ove uzore, pokazuje da se kreće ubrzano ka kraju detinjstva.
Nasuprot visokoj stilizaciji koju će doneti ovi uticaji, u antikonvencionalnoj k.a. postoji još jedan bitan pravac, a to je animacijsko retuširanje snimljene fizičke stvarnosti. Radikalniji krak ove struje bavi se k.a. dokumentarnih materijala, snimljenih DV kamerom. Žestoka društvena dokumentaristička kritika reditelja Boba Sabistona, zabeležena digitalnim videom, nije mu bila dovoljna. Decenije prezasićenočću presnom direktnom prenosivošću TV - otupele su gledaoca. Sabiston je odlučio da ga suoči sa novim još šokantnijim sistemom "lakirovke". Stvorio je sopstveni program za k.a., tzv. "rotošop" ("fotošop" za animatore, pošto omogućava stvaranje vrlo uočljive lebdeće i fluidne animacije), i njime naneo nove animirane nivoe na dokumentarnu sliku, služeći se njenim linearnim granicama i pokretima kao predloškom, u sopstvenim, svetski jedinstvenim, pionirskim, dokumentarno-animiranim filmovima "Figures of Speech" i "Snack and Drink" (1999-2000). Sabistonov program je omogućio drugi krak ovakve animacije. Bio je to čuveni "Waking Life" (2001) Ričarda Linklejtera, običan igrani film snimljen DV kamerom, koji je potom, u postprodukciji, "rotošopom" pretvoren u animirani. Ova dva kraka istog pravca k.a. (na tragu sada već gotovo zaboravljene prethodnice animiranog "Gospodara prstenova" iz 1978. Ralfa Bakšija, gde se takođe crtalo preko filmskih "živo" snimljenih statista) autohtoni su za njen dosadašnji razvoj, i verovatno su sudbinska prekretnica za animaciju uopšte.

Ostale vestiArhiva