Moda je oduvek interesovala Draganu Jović. Istu sklonost nasledile su i njene ćerke Tijana i Snežana. Put ih, ipak, nije vodio pravo do krojačkog salona. Prošle su godine i mnogo toga se odigralo pre nego što su mašti i idejama dale na volju.
Inicijativa da se sa svojim kreacijama i same pojave na modnoj sceni, nije bez razloga potekla od Dragane. Tako nešto moglo se naslutiti još dok je bila dete.
– Odmalena sam volela lepo da se obučem. Srećom, odrastala sam sa krpicama, pored šivaće mašine. Moja tetka, koja je bila profesionalna krojačica, živela je sa nama u roditeljskoj kući. Tako sam do mile volje mogla da izvoljevam, a ona mi je te želje uglavnom ispunjavala. Mene nikad nije pustila da sednem za mašinu, tako da ni dan-danas ne znam da šijem. Samo Tijana je imala tu privilegiju, ali ni kod nje nije bilo nekog uspeha, jer je više volela da crta modele. Kao mala umela je da klekne na kolena, stavi papir na stoličicu i po ceo dan žvrlja. Kad smo se doselili u Beograd, sa sobom je ponela tu veliku svesku.
Tetka se kasnije udala, a njena devojačka sobica, puna garderobe koja u to vreme kod nas nije mogla da se kupi, ostala je pod ključem. Tijana i Snežana su se stalno vrtele oko tih vrata, jer ih je kopkalo šta je unutra. Ponekad bi kradom uspele da uđu i, naravno, odmah nešto „ištrickaju“, pa su i batine dobijale zbog toga, seća se Dragana sa smeškom.

Prvo škola, pa modni salon
Kada su krenule u osnovnu školu, šivenje je bilo malo zapostavljeno. I Dragana je bila zatrpana drugim obavezama. Jedno vreme, dok su živeli u Gračanici kod Doboja, radila je kao profesor srpskog jezika, posle su se preselili u Tuzlu i pet-šest godina je uređivala interni časopis u jednoj građevinskoj firmi, a onda su nastupile i one mračne devedesete, pa su 1992. godine naprečac morali da menjaju mesto boravka.
– Odjednom se sve poremetilo. Nastala je borba za opstanak. Nismo znali šta se dešava s nama. Došli smo na dva dana, a ostali tolike godine. Poneli smo samo jedan kofer sa stvarima. Pošto je mama studirala u Beogradu, a i tata je zbog posla često ovde dolazio, ionako smo imali nameru da se jednoga dana ovde preselimo, samo ne na način kako se desilo. Ali, šta je, tu je. Nismo oplakivali sudbinu, već smo se trudili da se što pre uklopimo u novu sredinu i vrlo brzo smo imali utisak da smo oduvek ovde živeli – ističu sestre sa zadovoljstvom.
Dragana se ipak najviše žrtvovala. Ćerke su tada imale trinaest i četrnaest godina i bilo je jako važno da ima ko da im otvori vrata, pa je prestala da radi. Dočekivala ih je i ispraćala, da bi sačuvala toplinu porodičnog doma. Ali, nijednog trenutka nije zažalila zbog toga.
Tijana je sa visokom ocenom završila poslovnu administraciju i zatim još dve godine provela u Rimu na specijalizaciji u oblasti poslovne komunikacije, a Snežana je diplomirala italijanski jezik i književnost na Filološkom fakultetu. Tek kada se uverila da su stvari krenule dobro, Dragana je počela da razmišlja čime bi sebe mogla da zaposli. Ponovo je oživela ideja na koju je gotovo bila zaboravila – da sa ćerkama otvori modni salon.

„Amika“ za druženje
– Prve materijale i brdo časopisa Tijana i ja donele smo iz Milana 1996. godine, i tako sam sa jednom vrhunskom šnajderkom iz kraja otvorila mali modni studio. Zvao se „Amika” (u prevodu sa italijanskog prijateljica), jer sam u stvari tu okupljala drugarice. Svaka koja je došla nešto da sašije, zaista mi je to i postala. Nije to bio pravi biznis, već više jedno lepo druženje. Zarađivala sam tek toliko da bih pokrivala osnovne troškove, a kad je trebalo kupiti peglu ili mašinu, to je finansirao suprug, inženjer tehnologije. Osim što je moderan tip, on inače nema nikakve veze sa modom, ali me je zdušno podržavao – kaže Dragana.
To je trajalo do 2002. godine, kad se Tijana vratila iz Rima.
– Javila se telefonom i rekla da od sada ona i sestra preuzimaju poslove u butiku. Tamo je imala priliku da zaviri u velike modne kuće, kao što je „Maks Mara”, i da vidi kako taj posao funkcioniše na svetskom nivou. Želela je to odmah da primeni, i čim je stigla, za jedan dan je sve promenila, čak i ime, pa se od tada salon zove „Tribeka” – kaže ponosna majka, dok devojke sa sjajem u očima objašnjavaju stil koji su osmislile i od postojećih šablona napravile originalnu kolekciju.
– Po našem mišljenju, u Beogradu nedostaje odeća za poslovnu mladu ženu, koja je tek počela da radi, recimo, u banci ili hotelu. To na neki način jeste uniforma, ali urbana, ženstvena i odmerena, kao, na primer, strukirani blejzer i kaput, elegantne pantalone i suknja ili koktel haljina. Nismo želele da pravimo modu za jednu sezonu. Ako je zeleno u trendu, mi sa tim nemamo ništa. Kod nas su zastupljene „večna“ crna, bela, bež, siva, maslinastozelena, kao i roze i plava, ali smirene, sa primesom sive, i uvek prirodni materijali: lan, pamuk, vuna, kašmir...

Na pomolu saradnja sa Rusima
Sestre imaju isto poimanje mode i svaki model radezajedno. Tijana daje ideje, a Snežana kritikuje i odbacuje ono što ne valja i za to ima istančan osećaj, pa se tako odlično dopunjavaju. Iza sebe već imaju pet uspešnih revija i mogu da budu veoma zadovoljne.
Jedno vreme nastalo je malo zatišje u salonu. Postale su majke i posvetile se deci. Osim toga, Snežana je zbog muževljevih poslovnih obaveza, tri godine više vremena provodila u Moskvi nego u Beogradu. Sada je opet sve na svom mestu. Dragana će ubuduće biti supervizor u radnji, a čuvaće i unučiće, i tako se vratiti svom prvom zanimanju – vaspitačice, u vreme dok je studirala.
Tijana i Snežana za naredni period već prave ozbiljne planove. Počele su sa nabavkom materijala, a modelari i konstruktori kroje nove šnitove, pa kažu:
–Imale smo priliku da dve naše kolekcije prikažemo i u Moskvi na sajmu mode, i tada smo ostvarile neke važne kontakte. Uskoro nam dolazi jedna Ruskinja koja se takođe bavi modom. Dopale su joj se naše ideje i za njih se veoma zainteresovala. Verujemo da ćemo narednih godina o toj saradnji imati šta da kažemo. To je šansa koju nećemo propustiti!

Ostale vestiArhiva