Akne su veoma često oboljenje koje se manifestuje kod oko 80% osoba uzrasta od 11 do 30 godina. Kod oko 85% paijenata promene nisu mnogo izražene.
Učestalost je manja u ruralnim, neindustrijskim mestima u poređenju s razvijenim i većim gradovima.
Nije retka udruženost akni i pojačane maljavosti, pojačanog lučenja muških polnih hormona ili kortizola ili preranog puberteta. Kod ovih pacijenata, akne se manifestuju u težem obliku i rezistentnije su na standardnu terapiju. Devojke koje imaju akne trebalo bi da obave ultrazvučni pregled jajnika zbog mogućeg postojanja policističnih jajnika.
Pilosebacealna jedinica je glavno mesto nastanka što objašnjava distribuciju akni, primarno na licu, grudima i leđima – regije sa najvećom koncentracijom lojnih žlezda. Glavni razlozi koji dovode do nastanka akni su: uvećanje lojnih žlezda i seboreja, izmenjen rast i razvoj folikula, naseljavanje folikula bakterijom Propionibacterium acnes, zapaljenje i imunski odgovor. Pod uticajem ovih faktora dolazi do stvaranja mikrokomedona (mitisera) - osnovnih lezija u razvoju akni. U daljem toku, mikrokomedon može biti upaljen kada nastaju gnojanice ili crveni čvorići. Teška zapaljenska forma akni može biti udružena sa temperaturom, bolovima u zglobovima, itd.
Klasična forma akni obično počinje u adolescenciji otvorenim i zatvorenim komedonima i različitim brojem tzv. zapaljenskih promena. Oboljenje prolazi kroz faze egzacerbacija i remisija. Promene su obično najizraženije oko 18. godine, a kod najvećeg broja pacijenata povlače se oko 25. godine. Ponekad, akne mogu da se pojave u 2. nedelji života kada se nazivaju neonatalne akne, a kada se manifestuju između 3. i 6. meseca života tada se nazivaju infantilne akne. Teški oblici akni češće se sreću kod muškaraca i imaju tendeciju perzistencije u odraslom dobu.
Karakteristične promene koje se viđaju kod akni nalaze se na licu (čelu, obrazima, bradi), ramenima, gornjem delu grudnog koša i leđima, ne prelazeći liniju pojasa. Pored običnih, odnosno vulgarnih akni (lat. Acne vulgaris) postoje i drugi oblici akni (radijacione, ekskorije, tropske, itd.) koji se mnogo ređe javljaju. Zbog svoje tipične kliničke slike i vremena javljanja akne se veoma lako dijagnostikuju i uglavnom nisu potrebna dodatna ispitivanja (uzimanje brisa i sl.). Ipak, u pojedinim slučajevima akne mogu praviti i određene dijagnostičke teškoće posebno u slučajevima kada, na žalost, dijagnostiku i lečenje sprovodi osoba koja nije dermatolog.
Veoma često, akne znaju da uzrokuju psihosocijalne smetnje. Prvu grešku naprave roditelji dece koja imaju akne misleći da akne ne treba lečiti i zbog toga se javljaju lekaru kada se već formiraju ožiljci. Ožiljne promene su neestetskog izgleda i posledica su dubokih zapaljenskih lezija ili nastaju zbog nestručnih manipulacija promena koje ne komuniciraju s površinom.
Mnogo vremena u lečenju akni izgubi se i korišćenjem neadekvatnih preparata bez naziva koje najčešće i prepisuju osobe koje nisu dermatolozi. Međutim, postoje brojni terapijski modaliteti u lečenju akni: lokalni i sistemski antibiotici (eritromicin, doksiciklin, klindamicin, itd.), lokalni i sistemski retinoidi (tretinoin, adapalen, tazaroten, izotretinoin), benzoil-peroksid, oralni kontraceptivi, kao i brojne kombinacije prethodno navedenih lekova, u zavisnosti od težine kliničke slike. Kod pacijenata kod kojih lokalna terapija nije dovela do željenog rezultata treba na vreme proceniti da li je terapija izotretinoinom pravi izbor. Od 1971. godine ova lek je dostupan u Evropi za lečenje akni, a 12 godina kasnije odobren je od Američke agencije za hranu i lekove (engl. skr. FDA).
Kod primene ovog leka potrebno je istaći sve prednosti koje ovaj lek donosi i objasniti pacijentu postupke kojih treba da se pridržava tokom terapije. Naglašavam da ovu terapiju treba da prepisuje samo dermatolog. Laserska terapija sigurno nije prva terapijska opcija u lečenju akni već može biti samo adjuvatna terapija u pojedinim slučajevima. Nelečene ili neadekvatno lečene akne mogu rezultovati brojnim sitnijim ili krupnijim ulegnutim ožiljcima, koje se posle uspešnog lečenja aktivnih akni, leče posebnim metodama, npr. hemijskim pilinzima. Hemijski piling je medicinski tretman u toku kojeg se na kožu nanosi rastvor određene kiseline u cilju uklanjanja oštećenog sloja kože. Ovaj postupak omogućava obnavljanje uklonjenog sloja kože novim i zdravijim slojem.
Hemijski pilinzi mogu se raditi na licu, vratu, šakama, rukama i nogama. U zavisnosti od dubine dele se na površne, srednje duboke i duboke pilinge.
Broj tretmana zavisi od tipa i težine oštećenja kože, odnosno stanja koje se tretira. Neki ljudi su zadovoljni samo sa jednim pilingom, ali najčešće je neophodno od 3 do 6 ponavljanja za dobijanje maksimalnog efekta.
Površni, blaži pilinzi glikolnom kiselinom, osim prolaznog crvenila i blagog perutanja, nemaju značajnije neželjene efekte ukoliko se primene na stručan način. Dublji pilinzi glikolnom i trihlorsirćetnom kiselinom su efikasniji u uklanjanju pigmentacija, ožiljaka i bora, ali zahtevaju posebnu negu i brigu o koži pre i posle pilinga, a neželjeni efekti značajno zavise od saradnje pacijenta. Najvažniji neželjeni efekat je pojava pigmentacije posle pilinga zbog neadekvatne zašitite od sunca tokom regeneracije kože posle pilinga. Neophodno je potpuno izbegavanje sunca i nanošenje krema sa visokim faktorom zaštite od sunca u vreme kada se pilinzi rade.

Ostale vestiArhiva