Vuneni džemper štiti nas od hladnoće, cipele od neprijatnosti neravnog tla, oklop od udarca neprijatelja... Pošto sami biramo šta ćemo staviti na svoje telo otišli smo korak dalje od životinja.
Izmislili smo takve materijale koji će nam pomoći u obavljanju svakojakih poslova: zaštitno odelo vatrogasca i sterilisane hirurške rukavice to jasno potvrđuju.
Ali, ako je svrha odeće pre svega praktična, zašto je onda nosimo i kada ne moramo?

Dva osnovna motiva oblačenja: stid i egzibicionizam
Odelo, pored praktične, ima i drugu svrhu: da naznači društvene odnose. Po odelu ćemo izdaleka poznati ne samo sveštenika ili policajca, već i starca ili mladića, ženu ili muškarca, direktora ili radnika.
Svojim izgledom pokazujemo kakvu ulogu u društvu imamo ili bar želimo da imamo.
Mnogi danas omiljeni odevni predmeti najpre su bili obeležje pojedinih grupacija. Farmerke su nekada bile odeća fizičkih radnika, ’trenč’ kaput od vodootpornog materijala prvobitno je bio napravljen za engleske vojnike, majice sa kratkim rukavima bile su deo uniforme američkih mornara.
Modno detalji sakrivaju stvarne dimenzije tela: stanjuju, izdužavaju i pokrivaju. Psiholozi to nazivaju ukrštanje: um nije u stanju da razlikuje dve stvari i nesvesno pripisuje jednoj (telu) iste osobine koje ima druga stvar (odelo), iako stvarno nije tako.
Poigravanje sa tuđim opažanjem ima izvorište u večnom sukobu stida i egzibicionizma - dva osnovna motiva oblačenja.

Od toge, preko krinoline do perike
Prve podatke o oblačenju nalazimo tek kod velikih antičkih civilizacija. Grci su koristili peplos - dugački komad tkanine koji se obmotavao oko tela, i hiton - tuniku od vune ili lana.
Rimljani su oblačili togu veličine povećeg čaršava čije nameštanje je bilo složeno čak i onima koji su je redovno nosili.
U srednjem veku ljudi su se odevali u tkanine živih boja. Muškarci su nosili pantalone, košulje i tunike, kao i špicaste cipele. Žene su imale dugačke haljine i marame kojima su pokrivale glavu. Ukrasi na odeći i maštovite frizure pokazivali su razlike između plemstva i nižih slojeva.
U 14. veku u Italiju su postojali propisi o kupovini šešira i skupocenih materijala (svile, brokata, krzna): bili su dostupni samo onima čiji je društveni položaj to dozvoljavao.
Engleski parlament odredio je kako treba da se odevaju pripadnici različitih slojeva. Ako bi se neko nižeg ranga od lorda drznuo da obuče jaknu ili mantil koji ne pokrivaju stražnjicu i polne organe, morao je da plati kaznu od 20 funti!
U 16. veku dominantna je španski uticaj: velika nabrana kragna od čvrstog materijala za pripadnike jačeg pola i krinolina preko koje se širila suknja za dame.
U 19. veku najomiljeniji modni detalji bili su iz Francuske: pripijena bluza i suknja sa mnoštvom karnera bila je toaleta bogatih gospođa, dok su gospoda nosila pantalone do kolena, dugačke čarape i kratak prsluk.
Najneobičniji modni detalj iz tog perioda je perika - ona koja je krasila glavu Marije Antoanete bila je visoka više metara, piše "Politikin Zabavnik".

Danas - i biznis i umetnost
Vodeću ulogu u modnim tokovima savremene epohe preuzela je Italija, a moda je u 20. veku postala grana industrije koja pored dizajnera upošljava ogroman broj ljudi: manekene, frizere, šminkere, stiliste...
Stav prema odevanju znatno se izmenio u poređenju sa prošlim vekovima, više je različitosti i slobode.
Moda je danas i umetnost. Haljina nije više samo da se nosi, već i da joj se dive, kao što se dive nekoj umetničkoj slici.

Ostale vestiArhiva