Beli luk je od davnina lek za sve. Ima široku primenu u narodnoj medicini, a u poslednje vreme koristi se i u farmakološkoj industriji.
Svoje latinsko ime - Allium sativum, beli luk je dobio po najznačajnijem sastojku koji sadrži - alicinu, koji deluje antibakterijski.
Međutim, da li beli luk može da se jede u neograničenim količinama?
Stručnjaci kažu da je potreban oprez ako se uz beli luk uzimaju vitamin E, preparati ginko bilobe, lekovi trental, aspirin, farin, heparin, jer može da dođe do pojačanog krvarenja.
U narodu se beli luk nije koristio samo kao lek, već i kao sredstvo za bajanje, vračanje, bacanje mađija i čini. I danas mnogi na put ne kreću bez belog luka. Kad se sin slao u vojsku ili je ćerka izlazila, stavljao im se beli luk u odeću, da ih sačuva.

Bez belog luka ne bi bilo piramida
Iz istorijskih spisa vidi se da je i u starom i u srednjem, kao i dugo vremena u novom veku, beli luk priznavala za lek i službena medicina raznih naroda, ali je u 19. veku gotovo potpuno bio izbačen iz farmakopeja.
Tek u Prvom, a naročito u Drugom svetskom ratu i posle njega, počinje pravo naučno proučavanje belog luka, pa se on danas sve više i raznovrsnije upotrebljava u naučnoj medicini.
Beli luk ulazi u sastav raznih preparata za jačanje organizma, kao stimulans nervnog sistema, zatim protiv visokog krvnog pritiska, arterioskleroze, kao efikasno antiseptično preventivno sredstvo protiv raznih zaraznih bolesti (tifus, grip, difterija, kolera), protiv hroničnog bronhitisa, velikog i običnog kašlja...
Beli luk je veoma stara biljka. Kinezi, Indusi, Jevreji, Egipćani i drugi narodi gajili su ga više vekova pre nove ere kao hranljivu, začinsku i lekovitu biljku. U Bibliji se spominje jedno jelo od belog luka i sirćeta koje se davalo kosačima.
U staroj induskoj medicini beli luk je bio vrlo cenjen lek, a upotrebljavali su ga i kao ljubavni napitak. Stari Egipćani su, kažu neki, zahvaljujući preventivnoj moći belog luka, sprečili bolesti i uspeli da izgrade piramide.

Univerzalna amajlija
Stari Grci su zabranjivali pristup u hramove onima koji su jeli beli luk (nazivali su ga "smrdljiva ruža"), ali je malo biljaka koje su toliko poštovali kao beli luk.
Rimljani su ga takođe upotrebljavali za lek, začin i hranu. Vergilije spominje upotrebu isceđenog soka iz belog luka i majčine dušice: "Žeteoci, kosači treba da se namažu time ako žele mirno i bezbrižno da se u podne odmore i otpočinu, jer ih onda zmije neće ujedati".
Arapski lekari u srednjem veku mnogo su doprineli širenju upotrebe belog luka za lek, kao što su, uostalom, učinili i za mnoge druge biljke za koje nije znala tadašnja "nazadna" Zapadna Evropa.
Beli luk je i najuniverzalnija amajlija u biljnom carstvu i jedna od najjačih uopšte jer čuva od nesreća i uroka.
U mnogim narodima postoji verovanje da na beli luk "ne sme nikakva nečastiva sila". Naročito ga se plaše veštice, vračare, gatare.
Zato se beli luk obično drži iznad kućnih vrata. Novorođenčetu se stavlja pod glavu da ga brani od svakog zla. Iz istog razloga deca i odrasli belim lukom mažu dlanove.
Devojke udavače uoči Đurđevdana otkinu dva pera na struku belog luka, pa ako ujutru desno pero bude veće, udaće se, a ako levo bude veće, neće.
U aktuelnoj priči o novom gripu, zaštitnim maskama, vakcinama, pranju ruku, možda nije na odmet setiti se i belog luka. Ne može da škodi.

Ostale vestiArhiva