Još u ranim civilizacijama, obuća je odražavala status onoga ko je nosi, jednako kao odeća. Znalo se šta nose faraoni, šta rimski legionari, šta carske porodice. Antička grčka civilizacija je obući udahnula lepotu, eleganciju, prefinjenost, čak rasipništvo. Rimska imperija je prema obući "prepoznavala" na primer konzula koji je isključivo nosio belo, senatora u braon boji, dok je ostatak regije imao kratke čizme otkrivenih prstiju. Cipele su jedan od najstarijih pronalazaka čoveka, iako su to u početku bili samo "štitnici" za hod po kamenju, nevešto napravljeni od trave i lišća. Obuća se često spominje i u Bibliji, a crteži cipela sa štiklama koji datiraju iz perioda 4.000 godina pre Hrista otkriveni su na zidovima "Štiklica" je bilo u ranim epohama, ali se smatra da ih je u modu uvela Katarina Mediči 1533. kada je, pošto je bila niska rastom, za venčanje sa vojvodom od Orleana naručila par cipelica sa jako visokom potpeticom.
Njenu zamisao su ostvarili majstori iz Firence, koji su i u ono doba bili najpoznatiji cipelari. Još od njih seže italijanska umešnost izrade obuće. Kad je kraljeva nevesta prošetala svoj par, takve cipele postale su hit među pripadnicama lepšeg pola evropske aristokratije. I tako je počela pomama za štiklama. Cipela sa visokom štiklom je postala simbol klasnog statusa i bogastva. Sledeća stoleća (17. i 18.) su samo "dodavala" centimetre štiklama. Što je bio viši status dame u društvu, bila je viša i potpetica. Francuska buržoaska revolucija je u toj zemlji "spustila" mnoge aristokratske manire, pa i potpetice, ali od 19. veka pa nadalje štikle su opet u modi. ostoji tanana veza između svakog pojedinca i obuće koju nosi, nešto kao životna filozofija. Pojedine narode karakteriše pojedina vrsta obuće: Srbe opanak, Holanđane klompa, Japance japanka, Indijance mokasina…
Obuća je našla mesto i u muzejima. Osim detaljnog opisa od čega je napravljena (sušeno nisko bilje i trava, papirus, palmino lišće, kožne trake i komadi, platno, čipka, drvo, guma, plastika, staklo, čak i zlato i drago kamenje), muzeji prate i istoriju tehnologije sastavljanja delova obuće: prošivanje travom i kožnim trakama, lepilo, mašinsko šivenje, livenje u kalupe, kompjutersko modeliranje...
“Danas inovacije koje menjaju ceo svet postaju svakodnevna pojava i daju obućarima neverovatne mogućnosti”, kaže Elizabet Semelhek viši kustos muzeja “Cipele Bata” u Torontu. Cipele “Bata” je ime velike, nekada porodične fabrike obuće, koja je do sada prodala više od 14 milijardi pari. Firmu je 1900. pokrenuo Tomaš Bata sa svoja tri brata i samo tri radnika. Danas je to ogromna multinacionala firma, sa sedištem u Švajcarskoj, koja ima proizvodnju u 26 zemalja i razne delatnosti u još 68 zemalja.
“Batina” muzejska zbirka u Torontu ima oko 13.000 eksponata najranijeg dizajna i stilova od antičkih, renesansnih i baroknih vremena, do modernog doba i ekskluzivnih modela. Najstariji primerak je od kože ajkule, pronađen u pećini na severu SAD, a veruje se da ima više od 9.000 godina.
Kustos muzeja u Torontu voli muzejsku postavku istorije "štiklica" i uvek posetioce podseti na bajku od "Pepeljugi" i njenoj cipilici. Ona rado priča kako su žene u Veneciji u 16. veku u specijalnim prilikama nosile štikle visoke oko 20 centimetara, pa im je bila potrebna pomoć bar dvojice slugu da bi se uopšte kretale.
U muzeju su zastupljeni i modeli čuvenih dizajnera obuće kao što su Feragamo, Herman Delman, Prada, Miu Miu, Manolo Blanik, Guči, Šanel, Dior, Živanši, Balenciaga, Botega, Versaće, Fendi, D&G, Valentino ...
Muzeja obuće ima jos u svetu: u Nortemptonu u Velikoj Britaniji, u Barseloni, na Filipinima, u Filadelfiji, a postoji i virtuelni muzej.

Ostale vestiArhiva