To je samo delić novog trenda koji su muškarci prinuđeni da prate, trenda koji od njih sada zahteva znatno skromnije proporcije. Čini se da je danas, pod pritiskom modne industrije, poželjan muškarac – umanjen muškarac. Svetlo reflektora sada je upereneno prema skoro neprijatno mršavim muškarcima poput Ejdrijana Brodija, Rasela Brenda, Roberta Patinsona, Pita Doertija, Aleksa Tarnera (Arctic Monkeys), Džonija Borela (Razorlight) i skoro celoj postavi sastava „Kings of Leon“. A da li obični muškarci zaista mare za to? Da, danas je više nego ikada očigledno da čak i najobičniji muškarci prate trendove što pokazuju i sve prisutniji poremećaji u ishrani. Tokom 90-ih godina prošlog veka od ukupnog broja osoba koje su patile od anoreksije ili bulimije 10 odsto činili su muškarci; danas je taj broj porastao na 25 odsto, dok su cifre vezane za žensku populaciju nepromenjene. Sve više mladića je nezadovoljno izgledom svog tela. Takođe je primetan porast muškaraca koji se odlučuju na estetsku hirurgiju. Tokom 2009. godine broj operacija smanjivanja muških grudi povećan je za 44 odsto.
Da, muškarci žele da budu mršaviji; zapravo, oni danas žele da budu tanki. Ipak, istorija nas je naučila da je idealan muškarc sve samo ne tanan. On je atletski građen, širokih ramena i izraženih mišića. Poseduje bicepse, tricepse i trbušnjake koji samo što ne pocepaju majicu ispod koje se nalaze. Donedavno su mršave osobe bile te koje su se u društvu osećale neprijatno ili se barem pretpostavljalo da svaki muškarac tanane građe treba da se stidi. Svega nekoliko njih uspelo je da profitira na krhkoj figuri – poput Morisija i Džarvisa Kokera - ali ta njihova karakteristika mahom je bila razlog za kulturnu izopštenost. Danas je „kul“ biti tanak. Mršavo je poželjno – a muškarci to žele. Idu na dijete ne bi li smanjili svoje dimenzije ili pod nož ne bi li dostigli novi ideal lepote. Revolucija mršavih muškaraca započela je pre 10 godina idealom koji je stvori modni dizajner Edi Slimejn (Hedi Slimane) za mušku liniju „Diora“. Na njegovim revijama prvi put smo mogli videti manekene bez mišića, već samo obrise i siluete koji su donekle nagoveštavali da se radi o muškarcima. Slimejnova estetika, oslonjena na hirurški precizan i super-tesan kroj farmerki, u prvi plan izbacila je neprirodno mršave dečake koji bili otelovljenje njegove muze – muzičara Pita Doertija. Ovaj trend uzleteo je neverovatnom brzinom da je čak i Karl Lagerfeld bio toliko impresioniran te je odlučio da se i sam pridruži novom pokretu i znatno smrša, samo iz jednog razloga: „Jedno jutro shvatio sam da nisam zadovoljan svojim izgledom, iznenada sam poželeo da se oblačim drugačije, želeo sam odeću koju je dizajnirao Slimejn“.
Edijevi uticaji vrlo brzo su se proširili izvan sveta visoke mode i okupirali ulice skoro svih svetskih prestonica. Njih su preplavili tinejdžeri u uskim farmerkama i belih majci sa V izrazom ispod kojih su se nazirale njihove krhke grudi. Slimejn je napustio „Dior“ 2007. ali uticaj koji je ostavio ma modnu marku i danas opstaje. Biti mršav je jednostavno „in“. Mnoge će naravno obradovati i činjenica, ma koliko to možda paradoksalno zvučalo, da kulturni imperativ za ultimativno mršavim telom nije zamenio klasični ideal lepote. Oni postoje uporedo, poput dva paralelna univerzuma. Mišićavo telo i dalje uspeva da održi pažnju modnih kreatora (Versace, Cavalli, Dolce & Gabbana), ali i muške populacije. Možda najbolji primer za ovu tvrdnju predstavlja časopis „Men’s Health“ koji održava impresivan tiraž kada ostali posustaju. Mnogi misle da je ključ uspeha u savršeno toniranim muškim telima koja krase njegove naslovne strane.
Najuspešniji muški model na svetu trenutno je Dejvid Gandi, „zastrašujuće“ mišićav momak iz Eseksa koji je pažnju na sebe skrenuo pojavljivanjem u reklami za parfem „Light Blue“ kuće Dolče & Gabana 2007. (gde mu je partnerka Marija Vujović). Čak ni on nije mogao u tom trenutku da proceni koliko brzo će se naći u zagrljaju slave i, naravno, svetskih modnih kuća. „Niko nije hteo da me angažuje. Ni moja mama nije razumela kako jedan tako zgodan momak ne može da nađe posao. Stvar je bila u tome da niko nije želeo ’velike’ muškarce, sve je bilo podređeno mršavom, skoro androgenom izgledu. Ljudi su me dosta čudno gledali kada sam se pojavljivao na kastinzima“, izjavio je Gandi jednom prilikom. Međutim, činilo se da ipak postoje ljudi koji su mogli da objasne ovaj fenomen. Modni skauti, marketing stručnjaci i modni urednici složili su se da su robustne muške figure ideal kojem mnogi streme u vreme recesije i političke nestabilnosti. To su vremena kada instinktivno više pažnje poklanjamo muškarcima koji izgledaju kao da su sposobni da se brinu sami o sebi. U poslednje vreme sve veći broj ljudi rešio je da posluje sigurno, bez rizika. Svi su se vratili osnovnim vrednostima, tako da je na red ponovo došao i osnovni ideal lepote – snažno muško telo koje u nesigurnim vremenima može da pruži uporište i sigurnost. Šta o svemu ovome misle žene? Na njihovim licima može se uočiti osmeh koji kao da, uz blago kikotanje, muškarcima poručuje: „Dobrodošli u naš košmar”. Žene su vekovima na udaru pritisaka pod čijim uticajima su spremne da menjaju svoju spoljašnjost, da se goje i mršave ne bi li se prilagodile modnim diktatima i onome šta je trenutno poželjno u očima muškaraca. Čini se da stvari izjednačavaju. Oba pola sada su pod velikim uticajem medija i mišljenja većine. Dok šetaju ulicom i sede u kafićima muškarci su jednako „plen” društva koje ih odmerava, procenjuje svaki njihov mišić i višak sala. Jači pol sada je u prilici da otkrije kako izgleda biti preterano svestan sebe, svojih mana i nedostataka; drugim rečima, šta znači biti ranjiv. Ali bez obzira uvreženo mišljenje, žene nisu toliko opsednute muškim telom. Sama spoljašnjost nosi malu vrednost ukoliko ono što se nalazi ispod nje nije podjednako vredno. One cene lepo muško telo samo ako je deo veće celine koja ih u potpunosti zadovoljava; i ono nikad neće prevagnuti nad lepim licem, smislom za humor ili pažnjom. Zašto, onda, muškarci toliko pažnje posvećuju svom fizičkom izgledu? Zašto ga konstantno oblikuju, odobravaju i mrze, zašto sebe lišavaju hrane i zbog njega idu pod nož ako ne postoji konkretan pritisak sa ženske strane? Delom, kao što možete zamisliti, zbog opšte društvene opsednutosti mladošću. Ni muškarci nisu imuni na sve veći pritisak da se što je mguće duže ostane mlad(olik). Izrazito mršava tela delom predstavljaju taj dečački ideal i prototip mladosti. Međutim, i tu postoji nešto što se sa površine ne može jasno nazreti. Sudeći po Metjuu Todu, uredniku modnog gej magazina „Attitude“, muška tela su danas mnogo više objektizovana nego ranije. „Muška tela doživela su svoju potpunu komercijalizaciju. Ranijih godina bilo je veoma malo prilika da na reklamama primetite polugolo muško telo, ono je bilo tabu. Danas se muško telo koristi za promociju skoro svega“. Reklame danas koriste muška tela na isti način na koji su to radile sa ženskim. Svuda se mogu videti bilbordi sa obnaženim Ronaldom, Kakom ili Bekamom. Njihova tela kao da koketiraju sa javnošću, potpuno menjajući način na koji doživljavamo muško telo. Da li su ovakve stvari uopšte važne? Ne može se reći da društvo dobro funkcioniše ako njegov veći deo nije zadovoljan sobom. Iako će danas muškarci možda lakše moći da razumeju žene i probleme sa kojima se one svakog dana susreću, i oni mogu upasti u fazu preziranja sopstvene ličnosti zbog nemogućnosti da se prilagode novim trendovima. Da li se uskoro možemo naći usred epidemije muške anoreksije? Najbolji savet muškarcima jeste da rade na sebi ali tako da njihova spoljašnjost ne bude odlučujući faktor prilikom odabira posla ili ulaska u vezu već samo deo nečega što predstavlja ukupan paket.

Ostale vestiArhiva