Čumić je postao Choomich. Šta bi na to rekao Aćim Čumić, gradonačelnik Beograda 1871. po kome je beogradsko sokače dobilo ime, više nije ni važno. Ni Arkan ništa nije pitao Aćima kad je držao tamo najbolje lokale devedesetih, sve sedeći u „Trozupcu“ u Nušićevoj. Sadašnjem gradonačelniku Draganu Đilasu ideja se baš, baš sviđa. Da se ne lažemo, otkako su se (1. novembra) ti klinci dizajneri ovde doselili, zapušten, oronuo i prazan Tržni centar „Čumićevo sokače“ – ponovo živi. Šaren je, mladolik, statusno neopterećen, potpuno šik i neodoljiv baš u neobičnom sudaru sa ostacima „sjaja devedesetih“. Choomich design district, dizajnerski i umetnički kvart, nalik kvartovima u velikim svetskim metropolama, trebalo bi da bude mesto promocije domaće autorske mode i dizajna. U kratkoj SMS izjavi za NIN, Dragan Đilas kaže ovako: „Mislim da je to apsolutno sjajna ideja. Voleo bih da im pomognemo u tom projektu, ali do sada nije bilo ideja na koji način da to uradimo. Otvoreni smo za svaki predlog koji zakonski može da se realizuje. Eto, ako ćemo držati gradonačelnika za reč, bar su otklonjene sumnje mladih dizajnera o tome zašto grad ćuti, i hoće li im ikako pomoći. Jedan od dvojice pokretača dizajnerskog kvarta, Bojan Milisavljević (Marko Nenadić i on su modni tandem „Pünkuffer”), kaže da su njih dvojica, zajedno sa ekipom dizajnera koju su tu okupili - sve sami organizovali i finansirali. Među njima su i Ana Ljubinković, Tijana Pavlov, Ivana Rabrenović, Emilija Petrović, Peđa Nerić, Dejana Momčilović... I, zasad, jedan vajar – Bogdan Vukosavljević koji je u svom „butiku“ osmislio izložbeni prostor za mlade umetnike sa Likovne akademije koji će moći da izlažu u ovom prostoru. „Poučeni iskustvom Verice Rakočević koja je pre nekoliko godina predlagala da se mladim dizajnerima besplatno dodeli napušteni prostor na određeno vreme, i nikad nikakav odgovor nije dobila, svesno smo zaobišli politički establišment i uzeli stvar u svoje ruke“, kaže on. Marko Nenadić i Bojan Milisavljević su hteli da dizajnerski kvart u Beogradu bude nalik onima u Barseloni, Berlinu, Njujorku... Tako, Bojan objašnjava: „Pre desetak godina je jedan takav kvart u Barseloni bio kao donedavno `Čumić`. Tu su se noću skupljale lutalice, narkomani... Reč je o najstarijem delu grada - Bari Gotik. Danas mladi dizajneri tu imaju svoje lokale. Šetajući od jednog do drugog možete da vidite presek modne scene Španije... Zanimljivo je i vrlo šarmantno, svaki lokal je u svom specifičnom stilu.“ Kad smo kod predloga o kojima gradonačelnik govori, ima mnogo načina da se grad uključi u ovaj projekat. Dizajneri sad traže od gradske vlasti da Čumićevim sokačetom noću prošeta komunalna policija ili kogod iz javnog obezbeđenja, da osvetljenje bude na nivou gradske ulice, da se prolaznici ne zadržavaju „nekim drugim poslom“ sem razgledanjem radnji i sedenjem u kafićima, kao u Knez Mihailovoj... Jer, u poslednjoj deceniji, kako su butici ostajali prazni i napušteni, tako je „Čumić“ postajao gradski javni klozet, narkomanski zabran i klošarsko sklonište. Ukratko, prema Čumićevom sokačetu bi grad trebalo da se ponaša kao i prema ostatku gradskog jezgra a ne kao prema jednom od glavnih gradskih simbola devedesetih koji je izgubio svoju prvobitnu namenu. Jer, nekad ćoravo sokače danas spaja Terazije sa Domom omladine, prolaz je između Makedonske, Dečanske i Nušićeve, na izvol’te je, s koje god strane čovek da se dene. „Organizovali smo se da neko čuva noću naše radnje, jer je zakonom zabranjeno da se zatvori ovaj deo noću, to je prolaz, važna prečica u samom centru grada. Mi nemamo mogućnost da finansiramo i čišćenje i rasvetu ostalih delova ovog tržnog centra. Da bi u perspektivi postao zanimljiv i drugima, važno je da se gradska vlast pobrine bar za elementarne uslove. Bezbednost i higijenski uslovi, to je sve što tražimo. Gradu smo se obraćali sporadično, ko koga gde poznaje, možda je potrebno da im se obratimo zvanično. Imamo skromne zahteve da budemo tretirani kao i ostatak tog ekskluzivnog prodajnog centra u samom jezgru grada“, objašnjava dizajner Bojan Milisavljević. I Ana Ljubinković, modna kreatorka, kaže da im prostor mnogo znači ali da strepe od razbijanja izloga noću i da će vrlo brzo napisati molbu gradskoj vlasti da im pomogne. „Znam mlade dizajnere različitih profila koji se raspituju za prostor na spratu jer bi tu otvorili arhitektonske, enterijerske i grafičke studije. I to bi trebalo da postane dizajn distrikt u pravom smislu te reči“, kaže ona. „Devedeset i neke mi je majka u Čumićevom sokačetu kupila italijanske kožne sandale. Tada mi nije bilo važno što su kožne nego što su iz `Čumića`“, priča tridesetogodišnja Ivona Jeličić, prevodilac u jednoj multinacionalnoj kompaniji, koju srećem ispred jednog renoviranog butika. „Vremena su se promenila“, kaže ona, „u moru istoga, želite da se razlikujete. A Čumić dizajn distrikt u svojoj različitosti od svega napolju – odmara oči“. Svojoj majci sada želi da kupi „remake“ šolje za čaj slikarke Antee Arizanović-Mutaović i kostimografkinje Jovane Božović. Njih dve otkupljuju antikvarnu keramiku i onda je redizajniraju, prepravljaju, dorađuju, zato je brend - „remake“.
Svoje neobične stvarčice za kuću prodaju po supermarketima u Beogradu, prodavnicama po Ljubljani i Zagrebu. A počele su na Fejsbuku pre nepunih godinu dana. I sad imaju radnju u Čumićevom sokačetu, zajedno sa modnom kreatorkom Anom Ljubinković. Antea Arizanović kaže da je sličan pokušaj okupljanja modnih kreatora bio u Ljubljani, formirano je i udruženje ali je, na kraju bilo – bezuspešno. „Važno je da se uključe i drugi umetnici, da ne budu skoro sve sami modni dizajneri kao što je to u ovom trenutku. Koliko znam, radi se na proširivanju projekta. Nedavno sam bila u Zagrebu i znam da neke kolege iz Zagreba razmišljaju da otvore radnje u `Čumiću`“, kaže Antea. Kupovati u „Čumiću“, imati lokal u „Čumiću“ ili ga iznajmljivati onih mučnih godina prošlog veka – bio je statusni simbol. Koliko je to stvarno bio statusni simbol govori i podatak da je deo najboljeg poslovnog prostora u Čumićevom sokačetu bio vlasništvo Željka Ražnatovića Arkana. A onda je, u poslednjoj deceniji 21. veka, i u Beogradu počela era šoping molova poput „Delta sitija“ i „Ušća“, i mali tržni centri s još manjim buticima su – propali. I „Staklenac“ na Trgu Republike i „Siti pasaž“ na Obilićevom vencu i TC „Sremska“ u Sremskoj… Zvrje prazni, jer vlasnici ne mogu ni da ih prodaju ni da ih iznajme. Veliki svetski brendovi ne žele radnju ispod 200 kvadratnih metara. Butici iz devedesetih su prošlost. Niko ne zna šta bi s njima. Grad očigledno nema rešenje. Najgore je prošlo beogradsko prvenče među nekad popularnim te-ceima - „Čumićevo sokače“ koje ima i ubedljivo najekskluzivniju lokaciju. Postalo je, mračno sklonište gradskih noćobdija i narkomana. Onda su došli dizajneri, uzeli četke i četkice u ruke i dali Čumićevom sokačetu novi život. Onako kako su videli da je to urađeno po svetskim metropolama. Pronašli su vlasnike lokala i sa njima napravili pojedinačne ugovore, na dve godine, po ceni od 200 do 250 evra mesečno, uz uslov da vlasnici ne dižu cene u tom periodu. Srećni i dizajneri, srećni i vlasnici. Srećni i kupci. Beograđani i gosti prestonice će ovde moći da kupe domaću autorsku garderobu, obuću, kao i razne unikatne detalje za kuću. Ne skuplje nego što to i inače kupuju po „običnim“ radnjama. U radnji „No brothers no sisters“ zatičem tridesetogodišnju Tijanu Pavlov, kostimografa savremenog odevanja (završila studije na Primenjenoj akademiji kod Ingrid Huljev). Ko prati Fešn vik, zna ko je Tijana Pavlov. U radnji ima od majica do haljina, sve unikati, od tri hiljade dinara pa do 26.000 koliko košta haljina naše mlade kreatorke Dragane Došen. „Zasad dolaze naši drugari, ljudi koji prate modnu scenu, umetnici koji, kao i svi umetnici, nemaju novac“, kaže Tijana. Ona priča koliko im je važno da pokušaju da rade ovde, jer odlazak u inostranstvo je težak: „U velikim gradovima je jaka konkurencija, tamo su svi najveći svetski talenti. Ugurati se na modnu scenu kao kreator iz Srbije ne izgleda baš atraktivno, koliko god da si talentovan.“ I ne samo to. Oni talentovani koji uspeju da prodaju svoju garderobu na svetskom tržištu (kao Ana Ljubinković, recimo) kažu da konačni odlazak znači da bi „tamo negde“ bile neophodne radionica i radna snaga. A to početniku iz Srbije - nije lako. „To bi značilo da bih ili morala tamo da nađem drugi posao, ili bih pokušala da u Srbiji proizvodim garderobu, a odnosila je u inostranstvo“, kaže ona. Dodaje da ipak razmišlja o odlasku, jer je ovde obeshrabrujuće: „Ljudi nemaju šta da jedu, a ne da kupuju neobične stvarčice...“ Ana Ljubinković zna šta posao modnog kreatora može u Srbiji da donese. Svoju radnju u „Čumiću“ ne vidi kao početak lanca radnji, vidi je kao jednu od dve. Ona želi da ima radnju, da pravi lepe odevne komade i revije. I to je otprilike ono što posao modnog kreatora može da pruži. „Ako ne želim da radim za estradu i da uzimam ogromne pare po haljini, a ja zaista ne želim, to je otprilike to. “ Njene haljine su oko 16.000 dinara, najskuplja, sa cirkonima – 40.000. Razume se, unikati.

Ostale vestiArhiva