Slušajući ljude koji su već zreli i koji imaju decu, često se može primetiti da nisu zadovoljni svojim brakom ili vezom. Reč je o nezadovoljstvu koje nije dovoljno veliko da bi se osoba razvela ili napustila partnera, ali jeste sasvim dovoljno da se ne oseća dobro u braku ili vezi. Ovakvi ljudi su polurazočarani svojim intimnim životom. Stiče se utisak da je takvih koji pola vole, a pola su razočarani, mnogo, da je to neka vrsta kolektivnog ili generacijskog problema.

Tipična priča je sledeća. Oni su se zaljubili, posle izvesnog vremena su se i uzeli, počeli zajedno da žive i dobili dete. A onda su polako počeli da shvataju da su različiti. I ona i on su želeli da se onaj drugi promeni, da se bolje uklopi u njenu ili njegovu viziju kako brak treba da izgleda. Zato su počeli da se svađaju i da onog drugog optužuju da nedovoljno voli, da je sebičan, da se promenio i da je izneverio obećanja ili očekivanja. I u toj međusobnoj borbi došli su do neke ravnoteže, nekog stanja tihog nezadovoljstva. Međusobno otuđenje u ulogama muža i žene često je nadoknađeno saradnjom u ulogama tate i mame ili nekim drugim ulogama.

Ovaj kolektivni problem je nastao zbog razlike između onog što su ljudi od ljubavi očekivali i onoga što su ostvarili. Ako su očekivanja bila nerealna, osoba je morala da postane razočarana. Ocena nekog odnosa zavisi od kriterijuma na osnovu kojeg se ocenjuje, a kada je kriterijum neki neostvarljivi ljubavni ideal, odnos mora biti ocenjen kao loš. Kada na odnos, koji je u stvari dobar, osoba gleda kroz svoja nerealna očekivanja, tada ga vidi kao loš i postaje nezadovoljna.

Razlog za kolektivno nezadovoljstvo je što smo tokom poslednjih stotinak godina počeli da verujemo u mit o ljubavi koja usrećuje. Za nas je ljubav postala cilj i smisao života, umesto da bude sredstvo. Počeli smo da verujemo da kada volimo da je nepristojno razmišljati da li će nam voljena osoba biti dobar partner, da li ćemo se sa njom uklopiti. Sve smo prepustili srcu, verujući da su emocije sigurni put do istine. Nismo znali da i srce može da pogreši, a ni da to često čini.

I zato izlaz iz ovog stanja polurazočaranosti ili poluljubavi može biti promišljanje vlastitih očekivanja od ljubavi. Promišljanje predstava o ljubavi nije samo za mlade. Zrela osoba može koristeći svoje znanje i iskustvo da lakše pronađe i ispravi vlastite nerealne predstave o ljubavi. A nakon toga, iskren razgovor sa partnerom o sebi i svojim osećanjima, predstavama i očekivanjima može dovesti do približavanja, nove bliskosti i zadovoljstva.

Ostale vestiArhiva