"Dobrodošli na Međunarodnu svemirsku stanicu, poslednji put", poručio je 8. jula, na 390 kilometara iznad Tihog okeana, četvorici astronauta “Atlantisa”, avioinženjer Ron Garan. Spejs šatl "Atlantis", čijim se letom posle više od 30 godina završava američki šatl program, odlazi u penziju. Na letelici su bila četiri astronauta. Sa sobom su, pored uobičajenih stvari, poneli i svoje matične ćelije, prikupljene iz njihovog masnog tkiva. Odneli su ih u svemir i vratili nazad. Poznato je da astronauti prilikom povratka na Zemlju imaju problema s regeneracijom mišićnog tkiva. Veoma su slabi i potreban im je dug vremenski period da se oporave. „NASA“ smatra da su upravo matične ćelije te koje mogu da pomognu njihovim astronautima da ne osećaju posledice ovog „putovanja“. Medicinska nauka tvrdi isto. I više se broj bolesti (ili oštećenja) koja imaju mogućnost da se leče matičnim ćelijama ne uvećava iz godine u godinu, već gotovo svakodnevno. Danas ih je više od sedamdeset. U Srbiji se, međutim, malo i veoma površno zna o ovom takozvanom „leku budućnosti“. O tome šta su matične ćelije, kakve su sve njihove mogućnosti u terapijskoj primeni, šta su to banke matičnih ćelija, u čemu je razlika između privatnih i javnih i zašto je dobro investirati u zdraviju budućnost, za Status su pokušali da objasne mr sci. dr Vuk Devrnja i prof. dr Diana Bugarski. Matične ćelije, ili popularno – građevinski blokovi tela - jesu ćelije od kojih svi potičemo. Od vlasi kose, preko kože, organa, pa do nokta, sve je nastalo iz matičnih ćelija. U ljudskom telu veliki je broj specijalizovanih ćelija koje grade tkiva i organe i imaju svoje karakteristične i specijalizovane funkcije, a koje su nastale od matičnih ćelija u ranim fazama embrionalnog razvoja. Tokom rasta i razvoja matične ćelije ne nestaju iz organizma, već opstaju u telu i čine rezervu koja nas kasnije, u životu, spasava jer omogućava da se svakodnevno vrši oporavak oštećenih ili ostarelih tkiva, kao što su krvne ćelije, koža, kosa... Kad nastane oštećenje na nekom od naših tkiva matične ćelije praktično imaju mehanizme da “namirišu” gde je ono nastalo, a onda migriraju prema tom regionu i regenerišu ga. Najjednostavnija, za laike, podela matičnih ćelija bila bi na tri kategorije. Embrionalne matične ćelije su, kako se nazivaju, veoma kontroverzne. Do njih se dolazi tako što se uništi embrion, a onda iz njega prikupe ove ćelije. Iz tog razloga evropska legislatura zabranjuje uzimanje i rad na ćelijama koje potiču iz ljudskih embriona. Drugu grupu čine najmlađe ćelije s kojima se dete radi, a to su matične ćelije koje potiču iz krvi ili tkiva pupčanika. Njihovo prikupljanje etički je opravdano, ne šteti ni majci ni detetu, kvalitetne su, mlade i, što je važno, imaju vrlo nizak imuni odgovor. To znači da prilikom ubacivanja u tkivo prave veoma slab odgovor. Još pojednostavljenije, one su toliko imunonaivne da prilikom potencijalne transplantacije izazivaju minimalni imuni odgovor našeg organizma, kao i da se parametri poređenja (HLA tipizacija) sa 12 svode na 6. Poslednju, treću grupu, čine odrasle, adultne, matične ćelije (kao što su one koje su putovale do svemira i nazad), a koje danas određenim genetskim procesima naučnici pokušavaju da vrate u embrionalnu fazu. Da liče i reaguju kao embrionalne, a da se pri tome prikupljaju iz krvi ili tkiva odrasle osobe. I bez ove procedure, međutim, one imaju sjajan regenerativni potencijal. „Matične ćelije hematopoeze, odnosno one iz kojih nastaju sve zrele, funkcionalne ćelije krvi, već se niz godina vrlo uspešno koriste u ćelijskoj terapiji. Kao standardne procedure prihvaćene su transplantacije ovih matičnih ćelija koje se koriste za lečenje određenih oblika hematoloških i drugih maligniteta (leukemije, limfomi, neuroblastom), određena hematološka oboljenja (aplastična anemija, talasemija, insuficijencija kostne srži) i neke bolesti imunskog sistema (urođene slabosti imunskog sistema i autoimunske bolesti)“, objašnjava dr Diana Bugarski, rukovodilac projekta “Regenerativni i modulatorni potencijal adultnih matičnih ćelija”, Instituta za medicinska istraživanja. Doktorka Bugarski još kaže da su, pored matičnih ćelija hematopoeze, primenu u kliničkoj praksi za sada našle i matične ćelije koje su izolovane iz epitela kože i rožnjače, koje se koriste u transplantaciji tkiva kože posle opekotina, odnosno za zamenu epitela rožnjače. Istraživanja matičnih ćelija doprinela su novim saznanjima o njihovom terapeutskom potencijalu i probudila su nadu da bi mogao da bude pronađen „lek“ za mnoge, trenutno neizlečive bolesti. „Najveći značaj potencijalne primene matičnih ćelija jeste u regenerativnoj medicini i ćelijskoj terapiji, za regeneraciju obolelih i oštećenih tkiva, kao i za transplantaciju ćelija u različitim neurološkim poremećajima, uključujući neurodegenerativna stanja poput Parkinsonove i Alzhajmerove bolesti i povreda centralnog nervnog sistema, kardiovaskularnim bolestima, infarktu miokarda, kardiomiopatiji, kao i reumatološkim oboljenjima i dijabetesu tipa 1“, govori dr Diana Bugarski. Ipak, prema njenim rečima, i pored velikog napretka u ovim istraživanjima, mnogi postupci terapeutske primene matičnih ćelija još se uvek smatraju eksperimentalnim, jer se nalaze ili u fazi predkliničkih ili u početnim fazama kliničkih ispitivanja. “Naime, kao i svaki novi lek, i terapije matičnim ćelijama se moraju ispitati i proceniti da li ispunjavaju sve standarde da bi dobile odobrenje nacionalnih regulatornih tela da mogu da se koriste u lečenju bolesnika. Klinička istraživanja započinju na malom broju pacijenata i odvijaju se u četiri faze, kroz koje se postepeno povećava broj pacijenata i utvrđuje i potvrđuje bezbednost i efikasnost terapije. Na osnovu svih ispitivanja nacionalne ili regionalne regulatorne agencije odobravaju primenu novog terapeutskog modaliteta“, naglašava dr Bugarski i dodaje. „Poslednjih godina svedoci smo rastućeg optimizma i naučnika i lekara u vezi s velikim potencijalom koji matične ćelije nude u lečenju širokog opsega bolesti i stanja. Često u medijima, kad se o ovome govori, možemo da čujemo da su matične ćelije rešenje za milion bolesti, da ćemo s njima bogzna šta uraditi. Ono što se sada zna - to je lečenje određenog broja bolesti. One imaju veliki potencijal, ali nisu svemoguće”, ističe dr Bugarski. Ipak, valja istaći da je lečenje tih, za sada sedamdesetak, a uskoro veruje se i znatno više, bolesti – veoma uspešno. U svetu! Srbija, međutim, i u tome kaska za razvijenijim državama. „Kod nas je terapija matičnim ćelijama vrlo malo primenjena. Neki pioniri su profesor Bela Balint koji radi na VMA i koji je to primenjivao za terapiju pankreasa i jetre. Profesor Miodrag Ostojić, akademik, primenjivao ih je u jednoj velikoj studiji koja se sprovodila i sprovodi u Evropi“, kaže dr Vuk Devrnja, medicinski i naučni saradnik kompanije Cryo-Save, najveće evropske banke matičnih ćelija, i navodi primer pomenute studije. „Istraživači su prvo izvršili mapiranje srca koje je oštećeno infarktom miokarda, bolje rečeno bukvalno su napravili mapu srca i na lokaciju na kojoj je utvrđeno oštećenje ubrizgavali matične ćelije. Te matične ćelije prikupljene su iz masnog tkiva samog pacijenta i on je, za sada, pokazao veoma dobar odgovor na terapiju.“ Građani Srbije, nažalost, kao posledicu nedostatka novca ili već nedovoljnog razumevanja (od strane nadležnih institucija) značaja ove grane medicine, nemaju mnogo mogućnosti da se u ovdašnjim bolnicama leče matičnim ćelijama, između ostalog i zbog toga što u nas ne postoji takozvana javna banka. „Postoje dve vrste banaka za čuvanje matičnih ćelija: javne banke i privatne (porodične) banke. Javna banka se na neki način može poistovetiti sa zavodom za transfuziju krvi. Jednog dana kad se žena porodi i odluči da će krv iz pupčanika dati javnoj, a ne privatnoj banci, onda tim matičnim ćelijama raspolažu svi, recimo, građani Srbije. Ako nekom zatrebaju, isto kao što se potražuje krv iz zavoda za transfuziju, tako se matične ćelije potražuju iz javne banke”, objašnjava mr sci. dr Vuk Devrnja kako izgledaju „alogene transplantacije”, odnosno transplantacije tuđih matičnih ćelija. Nekoliko godina unazad govori se o otvaranju jedne ovakve ustanove u Srbiji. Tačnije, poslednje informacije kažu da su finansijska sredstva prikupljena, a da će centar za matične ćelije, sa sedištem u Kragujevcu (pri univerzitetu) proraditi do 2013. godine. „Cryo-Save kao korporacija svojevremeno je, kada je pokrenuta ta priča o javnim bankama, ponudila da svoje procese zamrzavanja i čuvanja besplatno ustupi Ministarstvu“, priča dr Devrnja. A dok javna banka ne počne da radi, za naše ljude koji žele da prime terapiju matičnim ćelijama postoje praktično dva puta. Jedan je da unapred razmišljaju o tome i matične ćelije sačuvaju u privatnoj banci, a drugi je da preko svojih lekara zatraže terapiju matičnim ćelijama od neke evropske centrale koja ima podudarne matične ćelije sa ćelijama koje su potrebne pacijentu. Ali, to su troškovi koje bi neko morao da snosi. Privatne banke, s druge strane, čuvaju matične ćelije određene osobe, kojima ona (ili njena porodica) raspolaže. To čuvanje matičnih ćelija iz krvi ili tkiva pupčanika jeste čuvanje za budućnost. Na neki način osiguranje deteta i cele porodice. Ukoliko je za najbolje rezultate lečenja preporučena autologna transplantacija, odnosno da čovek sam sebi da ćelije, onda je ovo idealno rešenje. Ministarstvo zdravlja i Vlada Republike Srbije izdali su pre izvesnog vremena instrukciju, koja je dobila svoju dopunu 11. marta ove godine, o uzimanju i transportu krvi iz pupčanika. U uputstvu je navedeno da je ova procedura prilikom porođaja redovna na teritoriji Evropske unije, te da bi naše zdravstvo trebalo takvu proceduru da primeni u našoj redovnoj medicinskoj praksi. Sva porodilišta bi trebalo da zatraže dozvolu resornog ministarstva za prikupljanje krvi iz pupčanika. Po dobijanju dozvole svaka bolnica ima obavezu da potpiše ugovore sa svim registrovanim bankama koje rade na teritoriji Srbije (ukupno ih je sedam). „Nažalost, to nije baš tako, već se u velikom broju slučajeva ovo svodi na ličnu volju i želju direktora bolnice. Mi imamo veoma dobru saradnju sa daleko najvećim brojem kolega, ali negde je to malo usporeno. Nadamo se da do kraja ove i početka sledeće godine možemo da završimo taj veliki posao potpisivanja ugovora sa svim porodilištima“, priča za Status dr Vuk Devrnja iz Cryo-Save banke matičnih ćelija, ali i objašnjava da, ukoliko s nekim porodilištem ugovor nije potpisan, banka ima mogućnost da trudnicu informiše o porodilištima koja ovu proceduru primenjuju. Sprovedene studije o čuvanju matičnih ćelija u takozvanim krioprezervacionim tankovima pokazale su da bez ikakvog oštećenja ćelije mogu da ostanu u tečnom azotu i do 37 godina (što ne znači da im je to gornja granica). I u javnoj i u privatnoj banci mehanizam čuvanja je isti. „To su ogromni tankovi, najčešće napravljeni od inoksa, u kojima se nalazi tečni azot, na temperaturi od minus 196 stepeni celzijusa. Na istoj temperaturi stoje svih 20, 30 ili koliko god godina da je potrebno. Kad je potrebno da se te matične ćelije upotrebe napravi se dopis od strane lekara koji pruža terapiju, taj dopis dolazi u banku, banka onda “oslobađa” matične ćelije, odmrzava ih, priprema za transport i one se prebacuju na lokaciju na kojoj će se izvršiti transplantacija. Ta količina koja se zamrzava prilično je mala“, objašnjava Devrnja. Prema rečima doktorke Diane Bugarski, često je nedovoljan broj ćelija dobijen na ovaj način ograničavajući faktor prilikom lečenja. Stoga se razvijaju i protokoli za takozvanu selektivnu amplifikaciju, kojima se postiže povećanje broja matičnih ćelija iz uzorka. “Postoji nešto što se zove ekspanzioni proces. Ako imamo sto hiljada, prvi korak prilikom uvećanja je sto plus sto, drugi je dvesta plus dvesta, treći je četiristo plus četiristo… To je geometrijska ekspanzija ili eksponencijalni rast. Trenutno se u Evropi radi sa pedesetak ciklusa, odnosno između 48 i 53 ciklusa ekspanzije, a u Americi i do 60 ciklusa. To znači da potencijalno od uzorka koji je stotinu hiljada može da se dobije nekoliko milijardi matičnih ćelija“, ističe dr Vuk Devrnja i objašnjava da pitanje neophodnog broja matičnih ćelija, kao i kad se uzima terapija lekovima, zavisi od čovekove životne dobi i kilaže. Tako, nije ista terapija za osobu od 12 godina koja ima 35 kilograma i za osobu od 32 godine i 75 kilograma. U drugom slučaju veći su organi i samim tim broj matičnih ćelija koje će biti upotrebljene drastično je veći. Spisak bolesti koje je moguće lečiti na ovaj način prilično je veliki i moguće ih je podeliti u četiri grupacije. Prvo su bolesti hematopoetskog sistema koji proizvodi elemente krvi (razne forme anemije i drugi poremećaji hematopoetskog sistema). Druga oblast jesu razni metabolički i autoimuni poremećaji, bez obzira na to da li su genetskog porekla ili su stečeni. I treća grupa oboljenja su proliferirajući i onkološki poremećaji (razni oblici leukemija, neuroblastom...). Konačno, četvrta grupacija su strukturalne promene u organima (strukturalno oštećenje srca prilikom infarkta miokarda; strukturalno oštećenje tkiva dušnika...). I dok se u svetu svakodnevno vrše klinička ispitivanja o načinima na koje je moguće pomoći ljudima da se leče matičnim ćelijama, u Srbiji traje proces edukacije kako laičke, tako i profesionalne javnosti o ovoj oblasti medicine. „Ako bismo se svi pridržavali zakona, odnosno ove instrukcije, mi bismo za početak imali veliki broj potpisanih ugovora s velikim brojem porodilišta. Samim tim mogli bismo da krenemo u mnogo širu edukaciju i laičke i profesionalne javnosti. Ono što je u interesu svih nas jeste da se otvori javna banka matičnih ćelija i da se svakoj ženi kad se porađa uzmu krv i tkivo iz pupčanika. Bacanje tog veoma vrednog izvora matičnih ćelija je na neki način činjenje štete. To je uskraćivanje ljudima mogućnosti da se leče“, ističe doktor Devrnja i naglašava da je to proces koji nailazi na mnogo otpora, proces koji već godinama traje i trajaće još dugi niz godina. „Mi se suočavamo sa činjenicom da određeni lekari i pacijenti to smatraju nečim što je dobro i što činjenično daje rezultate, a s druge strane susrećemo se s lekarima koji kažu da je to nadrimedicina, da to nije kvalitetno... Potrebno je edukovati i laičku i profesionalnu javnost o tome šta su to matične ćelije, šta je to regenerativna medicina, šta je tkivni inženjering, kako to matične ćelije i terapija matičnim ćelijama mogu da pomognu ljudima u situacijama jedne od one tri grupacije bolesti, šta su to novi trendovi u istraživanju...“ U Srbiji se, kaže statistika, prilikom 4 odsto porođaja uzimaju uzorci krvi pupčanika za potrebe čuvanja matičnih ćelija u privatnim bankama. Zemlje u okruženju se, manje-više, ne razlikuju i taj procenat ide do najviše 10 odsto. Kad je Evropa u pitanju situacija je raznolika, s tim što je u najvećem broju razvijenih zemalja svest i znanje o značaju ove grane medicine na visokom nivou, pa tako i broj onih koji ostavljaju matične ćelije. Zanimljiv je primer Španije, u kojoj se uzorci krvi i tkiva pupčanika čuvaju prilikom svakog porođaja, gde je to moguće, bez obzira na to da li je reč o carskom rezu ili vaginalnom porođaju. Taj procenat manji je od 100 samo za onaj broj porođaja koji su visokorizični, pri kojima mora vrlo brzo da se reaguje i gde mogu da budu ugroženi životi majke ili deteta. Samo tada medicinska situacija ne dozvoljava da se vreme potroši na uzimanje krv ili tkiva iz pupčanika. S druge strane u Francuskoj, koja takođe pokušava da implementira ovaj španski model uzimanja ćelija od svih porodilja, zabranjene su privatne banke matičnih ćelija i one se ostavljaju u javnim ustanovama. Italijani imaju sličnu legislaturu, s tim što je njihovim građanima dozvoljeno da matične ćelije čuvaju u privatnim bankama, ali nijedna ne može da bude registrovana na teritoriji Italije, pa se uzorci pohranjuju u Švajcarskoj, Belgiji ili nekoj drugoj evropskoj zemlji. Ove dve države kao objašnjenje za ovakvu zakonsku regulativu nude to da su transplantacije od drugih davalaca ćelija (takozvane alogene transplantacije), učinkovitije od onih kad je pacijent sam sebi donor (autologne transplantacije). Praksa, međutim, pokazuje sledeće. Izveštaj Evropskog udruženje za transplantaciju kaže da je u 2008. godini 86 procenata svih transplantacija koje su registrovane kod njih izvršeno korišćenjem autolognih matičnih ćelija, a tek preostalih 14 odsto korišćeno je alogenih matičnih ćelija. Postoje određene grupacije bolesti gde se koriste autologne matične ćelije, postoje određene grupacije bolesti gde je predloženo, savetuje se i najbolje rezultate daje kad dobijemo matične ćelije od nekog drugog. S tim što struka i medicina pokazuju da je najveći broj slučajeva kad su nam potrebne naše, a ne tuđe matične ćelije“, kaže Vuk Devrnja i navodi primer jedne devojčice iz Španije koja je bolovala od tumora mozga. „Ona je operisana, tumor mozga je izvađen, prošla je kroz cikluse hemoterapije i hemoterapija je praktično uništila njen hematopoetski sistem. Njeni roditelji su prilikom rođenja ostavili njene matične ćelije u banci Cryo-Save. Posle hemoterapije lekari su rekli da bi joj terapija tim njenim, ostavljenim, matičnim ćelijama sigurno pomogla. Uzorak matičnih ćelija povučen je iz naše centralne banke, transportovan u Španiju, obrađen, terapija je primenjena i dete se sada oseća dobro, nema znakova tumora i njen hematopoetski sistem vraćen je nazad u aktivno stanje. Ona danas živi veoma kvalitetan život.“ U privatnim ili, kako se još nazivaju, porodičnim bankama čuvaju se sopstvene matične ćelije kojima raspolaže sam davalac ili njegova porodica. Posle uzimanja krvi ili tkiva iz pupčanika, po porođaju, potpisuje se ugovor na 20 godina, s mogućnošću produženja posle tog perioda. Kad žena zatrudni i odluči da sačuva matične ćelije svog deteta, kontaktira jednu od banaka matičnih ćelija, potpisuje ugovor i uplaćuje republičku administrativnu taksu od 7500 dinara, koja omogućava da Uprava za biomedicinu Ministarstva zdravlja izda saglasnost za izvoz matičnih ćelija van naše države. Uz to, klijent od banke dobija informacioni materijal i „kit“ za uzimanje krvi pupčanika. Ovaj set sadrži kutiju od stiropora sa kesicom koja veoma podseća na onu za transfuziju krvi, ali na sebi ima jednu iglu, nekoliko klipova i termoregulacione gelove. Prilikom porođaja pacijentkinja nosi taj „kit“ u bolnicu, pošto se beba rodi i odvoji od pupčanika, posteljica ostaje u majci, ubada se iglom u jedan od krvnih sudova pupčanika i krv se prikupi u kesicu. Cela procedura traje minut ili dva, uzima se 250 mililitara krvi i ni na koji način ne ugrožava ni majku niti dete. Takav uzorak se pakuje u stiroporsku kutiju sa aktiviranim gelovima i šalje u banku. Tamo se uzorak prvi put otvara, u sterilnim uslovima ćelije se obrađuju, izdvajaju i onda čuvaju u krioprezervacionim tankovima. Prilikom dolaska u laboratoriju ta puna krv se testira na sve glavne viruse i bakterije. Posle utvrđivanja da uzorak nije zaražen pohranjuje se u tankove i tu stoji sledećih 20 ili više godina. „Posle uzimanja uzorak putuje u Belgiju, mi dobijamo potvrdu da je u redu, zatim se pravi faktura i klijent ima 30 dana da uplati iznos od 1780 evra, što pokriva transport i obradu uzorka i osigurava čuvanje matičnih ćelija sledećih 20 godina“, priča mr sci. dr Vuk Devrnja, medicinski i naučni saradnik banke matičnih ćelija Cryo-Save, dodajući da se nada da će ova kompanija u Srbiji uskoro početi da radi i prikupljanje matičnih ćelija iz tkiva pupčanika, što do pre nekoliko meseci nije bilo zakonski omogućeno. Matične ćelije koje potiču iz tkiva pupčanika nešto su drugačije od onih koje potiču iz krvi. Dok su potonje hematopoetske (proizvode elemente krvi), one koje potiču iz tkiva su takozvane mezenhimalne, odnosno imaju preferencu ka stvaranju kože i mišića, tkiva pluća, jetre. Bez obzira na to da li je uzorak iz krvi ili tkiva pupčanika, deli se na dve krio-tube i faktički se čuva na dve fizički odvojene lokacije. Kad je potrebna terapija, povlači se jedan uzorak, tako da jedan ostaje kao rezerva.

Ostale vestiArhiva