„Šta će to meni!”, odbio je prvi telefon Teša Nikolić, ministar vojni. I pokazao kroz prozor. Pred zgradom ministarstva – gde je do pre dvadesetak godina bila poznata kafana „Tri lista duvana” – čekala su danju i noću tri konjanika. „Oni mi svaku poruku, gde hoću po gradu, odnesu za tri minuta!”
Pre petnaestak godina Beogradom je kružila anegdota kako je jedan od mlađih glavnih urednika, kao nosilac i imalac „njegovog veličanstva” mobilnog telefona, dok je sedeo sa društvom u kafani, na pištanje iz levog džepa, ponosno potegao magičnu spravu i u njen sićušni mikrofon prozborio:
– Ko ti je rekao da sedim u Klubu „Borbe”?
Danas, kada i deca „potežu” mobilce gde stignu, na pešačkim prelazima, na motorima, za volanima, u tramvajima, u bioskopu, kafanama, liftovima, sigurno ne razmišljaju o tome kada je i kako u tom istom Beogradu obavljen prvi telefonski razgovor.
Mnogi od njih verovatno se i ne sećaju legendarne kafane „Tri lista duvana” koja se nalazila na uglu Bulevara kralja Aleksandra i Ulice kneza Miloša, na mestu gde danas zjapi prazna velelepna građevina kao spomenik tajkunskim vremenima. Dakle, u toj zgradi gde su bili „Tri lista duvana”, na prvom spratu, desio se prvi telefonski razgovor u Beogradu.
To istorijsko „alo”, izrečeno je pre 129 godina, 14. marta 1883. godine. Samo sedam godina posle Belovog pronalaska čudesne sprave pomoću koje se „govori na daleko”.
Čovek koji je pokušao da za ovo korisno sredstvo zainteresuje stare Beograđane zvao se Panta Mihajlović, savetnik i drugar Nikole Tesle. Rođen je 1854. godine, u srcu Mačve, u selu Bogatić, odakle ga je jedan trgovac odveo u Beč na školovanje. Put ga vodi u Švajcarsku, potom u Berlin, gde već kao priznati stručnjak radi kod firme „Simens-Halske”. Za šefa firme „Simens-Halske” u Njujorku postavljen je 1873. godine.
Stekavši izvestan kapital, a poznajući dobro sve probleme telefonskih uređaja, Mihajlović je pokušao da i u Srbiji uvede telefonske veze. No, stari konzervativni Beograd nije još bio spreman da prihvati prednost jedne nove tehnike.
„Bio sam neverovatan idealista. Dođem u Srbiju, iako sam mogao da pravim velike poslove u Nemačkoj, Americi ili ma gde drugde, s namerom da učestvujem u ratu 1876. Kad se rat završio, padne mi na pamet da instališem telefon u Beogradu. Niko tu nije imao pojma o telefonu”, ostalo je zapisano u zaostavštini Pante Mihajlovića.
Svoju zamisao realizovao je kada je ukazom od 27. novembra 1882. dobio povlasticu za podizanje telefonskih štacija u Beogradu, odnosno u Srbiji. Preko oglasa u listu „Videlo” obavestio je poštovano građanstvo da je preduzeo pripreme i da će pristupiti radu, pa poziva „zainteresovane da se prijave upisa radi”.
Lice koje je želelo telefon moralo se obavezati „da će najmanje tri godine plaćati za svaku štaciju po varoši iznos od 20 dinara mesečno, a van varoši od svakog kilometra po 10 dinara više”.
Početkom naredne godine gospodin Panta pokušava da zainteresuje državne organe za svoj projekat. Tako je posetio ondašnjeg ministra vojske Tešu Nikolića, čija su se odeljenja nalazila na spratu zgrade u Ulici Miloša Velikog, iznad kafane „Tri lista duvana”, i predložio mu da instališe telefon za vojne potrebe. Ministar ga pažljivo sasluša, pa ga povede do prozora i pokaže mu u dvorištu tri konjanika.
– Vidiš li ove?
– Vidim, konjanici...
– Pa šta će meni onda taj tvoj telefon, kad ovi moji momci mogu za tri minuta da stignu do grada i jave šta treba? Man’ se ti ćorava posla...
Međutim, Mihajlović je bio uporan i rešen da ga ubedi, te ode do pukovnika Koste Radosavljevića, docnije ministra građevina, i sa njim se dogovori da na svoju ruku postavi telefonsku liniju od vojnog odeljenja do žandarmerijske stanice na Paliluli.
Sutradan, kad je ministar stigao u kancelariju, umalo ga „šlog strefi”: na njegovom stolu stajao je neki rog iz koga je izlazio nekakav kreštav ljudski glas. Vrteo je s nevericom, i ponavljao:
– To je taj telefon, a ko li to govori?
Saginjao se ispod stola, zagledao po ormarima da za svaki slučaj proveri da ga ovo belosvetsko spadalo ne namagarči. Iako mu je gospodin Panta nekoliko puta objašnjavao princip rada, ministar vojske ništa nije razumeo. Tek kada je razmenio koju s pukovnikom Kostom, koji se nalazio s one strane žice, izašao je i pozvao ostale oficire.
– Gospodo, hajde da vidite čudo neviđeno – telefon!

Ostale vestiArhiva