U Srbiji, ne računajući apoteke i stomatološke ordinacije, trenutno rade 1.553 privatne zdravstvene ustanove, među kojima su 52 specijalne bolnice, 13 opštih bolnica, 14 domova zdravlja, 123 poliklinike, a ostalo su specijalističke i ordinacije opšte medicine.
U privatnom sektoru je 35 skenera, 11 magneta, jedan aparat za radioterapiju, između 500 i 800 ultrazvučnih aparata, 30 mamografa, 30 do 50 rendgena... Uključivanjem ovih resursa u zdravstveni sistem Srbije mogle bi da se "raščiste" mnoge liste čekanja na kojima se zvanično vodi oko 55.000 ljudi, za početak bar one za dijagnostiku i specijalističke preglede.
Iako već više od decenije traže da budu deo zdravstvenog sistema, privatnici su stekli utisak da tome nikada nisu bliži nego sada, posle najava nove ministarke zdravlja Slavice Đukić Dejanović da bi oni postupno mogli da se integrišu. Ministarka je, ipak, oprezna i najavljuje da bi to moralo da ide "korak po korak".
"Lično mislim da prvo treba da uključimo privatnike koji rade procedure za koje državne ustanove nemaju dovoljno kapaciteta. Može da se razmišlja i o uključivanju plastične hirurgije, jer nam to nedostaje u državnoj onkologiji, zatim o svim onim dijagnostičkim procedurama na koje se čeka, ili koje mogu da se urade ambulantno, čime bi se smanjile liste za bolnicu", rekla je ministarka zdravlja.
U privatnoj praksi, gde radi 3.400 lekara, ne računajući konsultante, što je gotovo deset puta manje nego u državnom zdravstvu, trenutno se pruža između 30 i 40 odsto svih zdravstvenih usluga.
"Procena je da je stanovništvo, mimo onoga što se izdvaja za zdravstveni doprinos, za godinu dana za lečenje izdvojilo više od 125 milijardi dinara, od čega je u privatnim ustanovama potrošeno 94.150.558.000 dinara, a u državnim 31.168.206.000 dinara", kaže za "Novosti" dr Milena Gajić-Stevanović, šef odseka za Nacionalni zdravstveni račun u Institutu za javno zdravlje Srbije "Dr Milan Jovanović Batut".
Direktni rashodi iz džepova građana za zdravstvo, prema poslednjoj računici Svetske zdravstvene organizacije, u Srbiji premašuju 196 dolara po stanovniku. To pokazuje da prava iz osiguranja, za koje godišnje izdvajamo oko 250 evra po stanovniku, u mnogim slučajevima ostaju "samo na papiru", a u praksi, ipak, moramo da se mašimo za novčanik i platimo lečenje.
"Lekarska komora Srbije dve godine je analizirala mogućnosti uključivanja privatnika u sistem zdravstva, i zaključili smo da bi to dovelo do stabilizacije, a pacijenti bi osetili veliku korist, čak i kada bi se samo pet odsto privatnih kapaciteta uključilo u sistem", kaže za "Novosti" profesor dr Tatjana Radosavljević, direktor Lekarske komore Srbije.
Samo u Beogradu, gde je locirana gotovo trećina svih privatnih zdravstvenih ustanova - 36 bolnica, 31 poliklinika, šest domova zdravlja, 261 lekarska ordinacija, 436 stomatoloških - za godinu dana prijavljene su 479.583 posete pacijenata.
"To potvrđuje da, u realnosti, pacijenti ne mogu da ostvare ono što im pripada kao pravo iz zdravstvenog osiguranja, ali bi privatni sektor, ako bi se uključio u sistem zdravstva, mogao da odradi ono što ne mogu državne ustanove", kaže dr Dragana Milutinović, predsednik Upravnog odbora Lekarske komore i vlasnik Poliklinike "DM" u Pančevu. "Nema privatne ordinacije koja nema ultrazvuk za internističke grane medicine, a u državnim ustanovama se kod interniste čeka dva-tri meseca."
Doktor Jasmina Knežević, vlasnik Opšte bolnice "Bel Medik", koja ima 150 zaposlenih i više od 200 konsultanata, smatra da, kada je reč o dijagnostici, privatnici odmah mogu da ponude svoje kapacitete:
"To je, pre svega, skener dijagnostika na koju se u državnom zdravstvu čeka mesecima. Mi imamo 64-slajsni CT, jedan od najmodernijih u zemlji, koji košta 800.000 evra, a državno zdravstvo bi ga praktično dobilo 'na tacni' i plaćalo bi samo cenu pregleda. Privatni domovi zdravlja bi mogli da se uključe u sistem kroz izabrane lekare, a bolnice i u zbrinjavanje pacijenata sa kamenom u bubregu, za operacije kile ili žučne kese, na koje se u državnom zdravstvu čeka".
Privatni lekari ukazuju i na neophodnost da se tačno definišu cene zdravstvenih usluga i paket onih koje mogu da se ostvare na teret osiguranja.
"Te cene sigurno moraju biti niže nego tržišne, ali moraju biti logične", kaže dr Jasmina Knežević. "Recimo, pregled skenerom kakav imamo u VMA bez uputa košta 12.000, a kod nas je tržišna cena 14.000 dinara. U državnom zdravstvu se, međutim, stalno barata sa mnogo nižom cenom, koja zapravo nije tačna, jer u nju nisu ukalkulisani svi troškovi."

Ostale vestiArhiva