Za sada je samo tridesetak modnih kuća jedva pristalo na potpisivanje Sporazuma o građevinskoj i protivpožarnoj zaštiti u Bangladešu, u kom za evropske i američke firme radi 3,6 miliona radnika za mesečni minimalac od 30 evra. Reč je samo o licemernoj kozmetici, kažu kritičari.
"Vreme jeftinog rada u modnoj industriji približava se kraju", kaže Dov Čarni, osnivač i direktor modne kompanije "American Apparel", sa sedištem u Los Anđelesu, komentarišući nedavnu tragediju u Bangladešu, kada je urušavanjem tekstilne fabrike "Rana Plaza" u predgrađu glavnoga grada Dake stradalo 3500 zaposlenih, mahom žena.

Koliko je velika pohlepa modnog sveta?
Klimava, raspala zgrada “Rana Plaze” tog kobnog 24. aprila bila je grobnica za 1127 žrtava. Za dve stotine njih nije utvrđen identitet, verovatno zato što su bile radnice na crno, pa su pokopane u zajedničku grobnicu na lokalnom groblju, dok je od 2438 ranjenih blizu hiljadu njih moralo amputirati noge. One se ipak smatraju srećnicima u poređenju sa radnicama koje su ostale bez ruku i neće više moći da šiju novu jesenju kolekciju za fine evropske i američke modne lance. Kako će preživeti? Koga briga. I sve za nekih 30 evra mesečno, koliko vlada Bangladeša dopušta minimalnu platu. Pohlepa modnog sveta doslovno gazi preko mrtvih.
Samo šest meseci ranije u požaru jedne druge fabrike nedaleko od "Rana Plaze", izgorelo je 112 radnica, nekoliko dana posle u požaru je poginulo osam osoba, a od 2006. do 2010. zbog nepostojećih mera osiguranja izgorelo još 550 radnika; sve u svemu, od 2006. do najnovije nesreće u tekstilnoj branši u Bangladešu je poginulo 1700 tekstilnih radnica. Mnogo za zemlju u kojoj za Evropu i Ameriku u 5000 fabrika šije 3,6 miliona stanovnika (87 odsto žena).
Dov Čarni je jedini čelnik nekog velikog modnog lanca koji najavljuje kraj "savremenog ropstva"; tako neki zovu skandalozne uslove rada i skandalozno niske plate u najsiromašnijim zemljama Azije i Afrike, kako bismo mogli da kupujemo jeftine modne krpice, a modni lanci ubiru ogromne profite.

Pravo lice modne industrije
Doduše, nakon bangladeške apokalipse ovih dana je tridesetak modnih lanaca, od C&A i H&M do Esprija, Manga i Benetona, konačno potpisalo Sporazum o građevinskoj i protivpožarnoj zaštiti u bangladeškim fabrikama tekstila, kojim se obuhvata hiljadu takvih pogona. Na to ih je prisilila Kampanja za čistu odeću, skupivši više od milion protestnih potpisa. Ova međunarodna nevladina organizacija sa sedištem u Amsterdamu bori se za to se već dugo, ali do tragedije je za potpis tog sporazuma uspela privoleti samo nemački lanac Tschibo i američki koncern Philips – Van Heusen (PHV).
Katastrofa u Daki pokazuje pravo lice modne industrije, zapletene u metastazirani lanac beskonačnih posrednika, dobavljača i poddobavljača, nemajući nikakvih zakonskih obaveza prema radnicima, pa ni prema stradalima u Daki, jer je to obaveza fabrikanata od kojih se naručuje posao. Preživeli i rodbina poginulih sada uzalud protestuju na ulicama tražeći bilo kakvu odštetu, pa Kampanja za čistu odeću pokreće akciju "Pravda za žrtve mode", tražeći od brendova za koje je radila urušena fabrika isplatu odštete žrtvama u ime moralne i etičke odgovornosti.
Jedan od njih je i Beneton, koji je tvrdio da s "Rana Plazom" nema nikakve veze, ali kada su na fotografijama izvirile Benetonove košulje, ispalo je da je ovde sašiveno 200.000 komada, o čemu direktor Bjađo Kjarolanca tvrdi da nije imao pojma, budući da posao ugovara preko dobavljača, a nema saznanja gde dobavljač šije robu. Slično je tvrdio i nemački diskontni lanac Kik, pa svi sada peru ruke.

Neljudski uslovi
U Bangladešu ili Indiji zbog jednog dana bolovanja ne dobiju platu, nemaju prava na pauzu, nemaju nikakvo osiguranje ni zdravstvenu zaštitu, rade u neklimatizovanim pretrpanim salama s rešetkama na prozorima i bez rezervnog izlaza u slučaju požara.
Da li je ovo početak kraja jeftine modne industrije?

Da li je tragedija u fabrici “Rana Plaza” prekretnica koja zaista znači početak kraja jeftine modne industrije? Zbog pritiska javnosti bangladeški parlament u kom sede mnogi vlasnici tekstilnih fabrika, sada ipak pod pritiskom međunarodne javnosti moraju da povećaju zakonski minimalac. Međutim, ni veća plata ni sporazumi o sigurnijim uslovima rada bez korenitih promena, verovatno nisu ništa drugo do licemerna kozmetika.

Ostale vestiArhiva