Tenis je ponovo bio uzdanica našeg sporta u svetu. Godina je bila berićetnija nego prethodna decenija i po. Osvajani su trofeji, igrana su finala, uspinjalo se na svetskoj rang-listi... Naše tenisere su s pravom hvalila i imena do čijeg se mišljenja drži, ali, ne treba preterivati.

Ide prelomna godina. Za nju su postavljeni dobri temelji. Novak Đoković je šesnaesti, Jelena Janković je dvanaesta, a Ana Ivanović četrnaesta. Kada se budu svodili računi, logično je da samo plasman među deset najboljih smatramo uspehom. Tako, uostalom, najavljuju i naši igrači.

U suprotnom, bilo bi to tapkanje u mestu. Đoković i Ivanovićeva još nemaju ni dvadeset leta, a Jankovićeva je tek dve godine starija od njih. U tom pogledu reklo bi se da vreme radi za naš trio, ali i drugima se žuri. Dok se o njihovoj generaciji govori kao o budućnosti svetskog tenisa, iza se valja novi talas nadarenih tenisera i teniserki koji niču kao pečurke posle kiše, juniorskih pobednika na turnirima za „gren-slem”.

Pred našim igračima u idućoj godini je veliki izazov, da napadnu „top deset”, a da odbiju nalete konkurencije koja namerava da ih prestigne. U tenisu danas, pod ritmom ubitačnim kao u NBA ligi, značaj mentalne i fizičke pripremljenosti da se istraje na visokom nivou od početka do kraja sezone vode mrtvu trku.

Nije sporno da naši najbolji igrači još moraju da usavršavaju igru, ali su u minuloj sezoni mnogo puta platili danak iscrpljenosti i padu na psihološkom planu. Na kojem bi mestu sezonu završila Jankovićeva da je nije očajno počela, s deset uzasopnih poraza ili da nije poklonila pobedu Belgijanki Žistin Enan Arden u polufinalu Međunarodnog prvenstva SAD što je i tako najveći domet našeg tenisa posle mnogo godina.

Ivanovićeva je zablistala na jakom turniru u Montrealu. U finalu je jednom od najboljih igara u karijeri preslišala Švajcarkinju Martinu Hingis (6:2, 6:3), ali nije imala snage da u velikom stilu privede sezonu kraju. Već na idućem takmičenju, na „Flašing Medouzu”, lako je poklekla pred Amerikankom Serenom Vilijams (6:2, 6:4), a nedugo zatim i pred njenom sestrom Venus u Luksemburgu (6:3, 6:4), koja su danas samo senka šampiona.

Između tih neuspeha desio joj se senzacionalni poraz protiv vršnjakinje iz Rusije Olge Pučkove na Baliju (6:3, 4:6, 6:2). Tada anonimna ruska teniserka, koja je prvi put igrala na glavnom turniru a da nije morala da prolazi kvalifikacije, već je na pragu trideset najboljih u svetu (39. mesto).

Dvema našim teniserkama se nebrojeno puta desilo ono što težnja ka zenitu ne trpi, da, uprkos tome što su nosioci i imaju manje-više povoljan žreb, pokleknu pred drugim-trećim protivnikom. Ivanovićeva je poražena u četvrtfinalu sedam puta, a Jankovićeva šest. S obzirom na jačinu pojedinih od tih turnira to je bio pad u osrednjost u odnosu na ono što su mogle da dobiju pobedama.

Đoković je, ruku na srce, naše najveće ohrabrenje. Do 16. mesta je prodro sa 78, prvi put trijumfujući na turnirima ATP (Amersfort, Mec), uz finale u Umagu, ali ga prave bitke tek očekuju. Iako ga smatraju predvodnikom ešalona koji će u što skorije vreme da se upusti u borbu za svrgavanje Federera, legendarni Šveđanin Bjern Borg je tu ulogu dodelio samo Britancu Endiju Mareju.
Našem teniseru eto izazova da osvajača 11 „gren-slem” trofeja uveri u suprotno. Uoči sezone njegov vršnjak i prijatelj iz najmlađih teniskih dana Marej dahće mu za vratom s deset poena manje, ali i sa skalpom najboljeg igrača današnjice (naneo mu je jedan od pet poraza minule sezone). Ljubiteljima „belog sporta” kod nas ostaje da se nadaju da je Đokovićeva pobeda u jedinom međusobnom duelu s Marejem do sada najava Bjorgove loše procene.

Ostale vestiArhiva