Prvi predsednik Ruske Federacije Boris Jeljcin preminuo je u ponedeljak u 15.45 časova, u 77. godini, saopštila je pres-služba Kremlja a preneli svi ruski i svetski mediji. Prema medicinskim izvorima, uzrok smrti je srčani udar. Boris Nikolajevič Jeljcin je na čelu najveće države na svetu bio od 1991. do kraja 1999. i njegova era pamtiće se kao najtraumatičniji period u novijoj ruskoj istoriji. Period obeležen neverovatnim bujanjem korupcije, ekonomskim krahom države i ogromnim političkim i socijalnim problemima. Preživeo je dve oružane pobune koje su predvodili komunisti, da bi na kraju sam podneo ostavku u podne 31. decembra 1999. promovisavši pri tome svog naslednika, sadašnjeg ruskog predsednika Vladimira Putina.
Rođen je 1. februara 1931. u seoskoj porodici u selu Butka u Sverdlovskoj oblasti. Po okončanju Uralskog politehničkog instituta 1955. zaposlio se u Sverdlovskoj oblasti gde je radio punih trideset godina. Tu je i počela njegova partijska karijera koja je nastavljena i po prelasku u Moskvu gde je izabran za rukovodioca u odeljenju za izgradnju Centralnog komiteta KPSS, potom za sekretara CK i prvog sekretara Gradskog komiteta partije u Moskvi. Brzo je sticao popularnost, ne samo među Moskovljanima nego i među Rusima uopšte.
Politička karijera privremeno mu je prekinuta 1987. kada je uklonjen sa svih funkcija, ali se u sam vrh vraća već 1989. Na prvim demokratskim izborima u istoriji SSSR-a kao kandidat za narodnog deputata SSSR-a osvojio je više od 80 odsto glasova. Godinu dana kasnije izabran je za predsedavajućeg Vrhovnog sovjeta RSFSR da bi, neposredno potom, istupio iz KPSS. Na predsedničkim izborima 1991. izabran je već u prvom krugu.
U avgustu 1991, prilikom pokušaja državnog udara i smene tadašnjeg predsednika SSSR-a Mihaila Gorbačova, oko Jeljcina su se okupile, takozvane, demokratske snage koje su uspele da osujete pučiste i vrate Gorbačova u Kremlj. Ovo je dalo alibi Jeljcinu da obnaroduje ukaz o zabrani rada Komunističke partije RSFSR.
Zapadni svet ga je slavio kao demokratu okrenutog tržišnoj ekonomiji, mada se ubrzo videlo da država pod njegovim vođstvom srlja u propast. Decembra 1991. učinio je i poslednji potez u razbijanju SSSR-a potpisavši sa tadašnjim predsednicima Belorusije Stanislavom Šuškevičem i Ukrajine Leonidom Kravčukom takozvani Beloveški sporazum, dogovor o osamostaljivanju tri države i stvaranju nove, prilično labave, Zajednice nezavisnih država. Shvativši da je izgubio svu podršku najvažnijih političkih činilaca u zemlji, Mihail Gorbačov je konačno podneo ostavku i stavio tačku na postojanje Sovjetskog Saveza.
Septembra 1993. Jeljcin samovoljno potpisuje ukaz o raspuštanju Saveza narodnih deputata i Vrhovnog saveta Rusije i formiranju nove Federalne skupštine. Ovo je izazvalo velike proteste među tadašnjim deputatima ruskog parlamenta i pravi građanski rat u kojem Jeljcin nije prezao ni od upotrebe tenkova. Trećeg jula 1996. ponovo je izabran za predsednika pobedivši u drugom krugu lidera komunista Genadija Zjuganova.
Na spoljnopolitičkom planu uspeo je da se približi Zapadu još više od Gorbačova. Ali to približavanje pokazalo se kao jednostrano. U Vašingtonu su shvatili da im naklonost ruskog predsednika otvara neslućene mogućnosti za prodor na istok i to su obilato iskoristili. Ovo se najbolje videlo prilikom agresije NATO na tadašnju SR Jugoslaviju. Bombardovanje srpskih gradova razljutilo je Jeljcina, ali dalje od toga se nije išlo, što većina Rusa i danas smatra za veliku sramotu.
Na unutrašnjem planu se, takođe, nije proslavio. Za vreme njegovog predsednikovanja zemlja je potonula u najveću nemaštinu. Praktično niotkuda su se pojavili svakojaki mešetari koji su kupujući državnu imovinu u bescenje ili je jednostavno otimajući, preko noći postajali pravi bogataši, u svetu poznatiji pod nazivom – oligarsi.
Tranzicija koju je pokušao da sprovede tadašnji premijer Jegor Gajdar doživela je pravi krah a stanovništvo je klizilo u sve veće siromaštvo. Korupcija je zahvatila sve slojeve društva od najnižih činovnika do najviših državnih službi. Kremlj je postao stecište ljudi koji su novcem obezbeđivali politički uticaj u zemlji. Tome je umnogome kumovala i takozvana familija, neformalna grupa koju je predvodila Jeljcinova kćerka Tatjana Djačenko.
Slika o Rusiji kao zemlji bede i kriminala svakodnevno je obilazila svet. Tome su doprineli traljavo vođenje i okončanje prvog rata u Čečeniji, kao i serija terorističkih napada u kojima su stotine nedužnih građana izgubile živote...
Ni zdravlje ga nije služilo baš najbolje. U novembru 1996. operisano mu je srce. Pred kraj predsednikovanja bolovanja su postala toliko česta da je, praktično, bio onemogućen da obavlja svakodnevne dužnosti. To ga je i nagnalo da pred sam doček 2000. podnese ostavku. Mnogi danas tvrde da je odluka da za svog naslednika imenuje Vladimira Putina bila najbolje što je uradio tokom osam godina vladavine.
Šta o Jeljcinu misle obični Rusi možda najbolje pokazuje jedna anketa od pre nekoliko godina. Tada već bivši predsednik svrstan je u trojicu ljudi koji su Rusima doneli najviše zla. Društvo su mu pravili Lavrentij Berija i Josif Staljin.

Dan žalosti i sahrana Jeljcina 25. aprila
Moskva - Zbog smrti prvog predsednika Rusije Borisa Jeljcina, predsednik Vladimir Putin odredio je 25. april Danom žalosti, saopštio je sinoć Kremlj.
Saopšteno je da će Jeljcin biti sahranjen 25. aprila na moskovskom Novodevičjem groblju, gde su sahranjeni mnogi ruski velikani, a da će građani moći da se oproste od prvog predsednika u hramu Hrista spasitelja.

Saučešće Tadića
Predsednik Republike Srbije Boris Tadić uputio je juče telegram saučesća predsedniku Ruske Federacije Vladimiru Putinu, građanima Rusije i porodici povodom smrti Borisa Jeljcina.
Tanjug

Ostale vestiArhiva