Prva i najveća balkanska muzička zvezda Fahreta Živojinović - Lepa Brena, pred čijim ostvarenjem američkog sna na brčanski način oči nije mogla da zatvori ni svejugoslovenska salonska kvazielita, u ekskluzivnom intervjuu za Press priznaje da je ogorčena na srpski pravosudni sistem koji u aktuelnom obračunu sa organizovanim riminalom čak ni ne spominje otmicu njenog sina Stefana iz 2000. godine. Po prvi put Brena otvoreno govori o danima svoje najveće traume, od koje se, kako kaže, još oporavlja pomoću zdravog života i homeopatije.
- Znate li zašto do sada nisam govorila o tome? Jer se meni, intimno, nimalo ne dopada način razmišljanja kao u Americi. Tamo, kada neko ode u zatvor, ili mu se dogodi nešto loše, odmah napiše knjigu, ili scenario za film, i razmišlja kako da proda nekome svoju životnu priču. Na svojoj muci ljudi sakupljaju poene. Sve je tamo šou-biznis. Ali, ovo nije Amerika, i ja nisam želela da na bilo koji način komercijalizujem svoja osećanja i svoju bol.

Šta je promenilo Vašu odluku?
- Osećam se zaista povređeno, jer o svim otmicama se priča i piše, o Baboviću i Miškoviću, rešavaju se slučajevi, a niko ne priča o Stefanovoj otmici. Da li je to, možda, marginalna stvar? Da li to nije bitno? Ubistvo premijera jeste najveća tragedija, gora ovu zemlju nije mogla da zadesi. I kakva smo mi zemlja postali kad je premijerska funkcija postala krvavi presto. Ali, i dalje me boli što, čak i u ovakvim tragedijama, ima privilegovanih. Nije bitno što je reč o mom detetu. Svačiji život jednako je vredan.

Da li ste uspeli da se konačno oslobodite te traume?
- Priznajem da još pokušavam da se izvučem iz tog neopisivog bola, ali sada mi je najvažnije da je moje dete tu, pored mene. Sve ostalo je, čini mi se, mlaćenje prazne slame. A mogla bih da pričam o tome do sutra. Javnost nikada nije saznala šta se tu zaista dogodilo. Kada bih ispričala šta je zaista bilo, mislim da 99 odsto majki u Srbiji ne bi moglo mirno da spava. Jednostavno, ne želim nikome neku novu traumu. Možda jednoga dana, ne znam...

Da li ćete o tome pisati u svojoj autobiografiji koju ste najavili?
- Verovatno onda kada se budem oslobodila bola, možda ću tada zaista moći da o tome ispričam sve, onako u sitna crevca, sa svim detaljima. Ali dokle god meni ovako stoji knedla u grlu, i dokle god mi pomisao na to tera suze na oči, ne želim da pričam kako bih sebi pravila marketing. Ja tu priču proživljavam svaki put kad pomislim na nju. Ta priča je pravi horor film, koji ću možda jednog dana sročiti od A do Š. Na sramotu kompletnog našeg pravnog establišmenta, koji se sada bavi svim otmicama, a ne spominju Stefana.

Kako se Stefan izborio sa tim traumatičnim iskustvom?
- I on i Boba uspeli su u tome, mnogo bolje nego ja. To je moja rak-rana. Čak ponekad mislim da je bolje za mene da, dok ne izađem iz ovog stanja, ne znam ni ko je, ni šta je, jer ja bih ga „živog pojela“, ne bih čekala nikakve sudove i kazne. Uopšte me to ne interesuje. Ja se više ne bojim nikoga i ničega. Znate li za onaj osećaj kad se ne plašite da umrete? E, ja se tako osećam svakoga dana otkako se to dogodilo.

Neko vreme posle tog događaja potpuno ste prekinuli komunikaciju sa medijima...
- Kada vas neko povredi, to se ne preboli lako. Ja sam svesna da ne moram više da snimim nijedan album, da ne moram da dam nijedan intervju, ali znam pravila igre. Na primer, u jednom nedeljnom tabloidu objavljen je tekst o meni, a sutradan, kada je Stefan otet, čovek koji se javio telefonom rekao mi je: „Kad možete da plaćate te vaše gluposti, vaš brod od 150.000 evra, možete da platite i za svoje dete ako želite da ga vidite živog.“ Ne mogu novinari da se igraju nečijim životima. Isto kao što niko ne sme da se igra životima novinara. To me je preseklo za ceo život, izbacilo iz svih životnih tokova. Ali ja sam nedavno, sedam godina kasnije, dala intervju za te novine. Jer, kažem, znam pravila igre. Žao mi je samo što ih drugi ne znaju.

Od tada datira i Vaše prijateljstvo sa Mlađanom Dinkićem?
- Tačno je, Mlađa nam je tada mnogo pomogao, ali hajde da zasad ostavimo tu priču na miru. Rasplakaću se...

Uskoro slavite 20 godina braka sa Slobodanom Živojinovićem, kako ste izašli na kraj...
- Sa Bobom? Uh... Mislim da njega niko ne poznaje tako dobro kao ja. On je odličan marketing majstor. Mnogi su sa njim provodili dosta vremena, ali ga nimalo ne poznaju. Nas dvoje smo mnogo soli pojeli zajedno. Veliki ljudi uvek imaju specifične mane. Vi morate da izvagate. Da li želite nekog ko je prosečan i ultranormalan i ultradosadan, ili nekog ko je poseban, ali ima te svoje specifične mane.

Da li jednom drugom imate šta da oprostite?
- Naš brak nije bajka. Bilo je mnogo toga... Veliki uspeh je iznegovati i održati brak u svim ovim okolnostima. Te navodne druge veze su marginalna stvar. Nikad nisam komentarisala njegove navodne švaleracije, jer je to meni smešno.

Smešno u smislu „nije me briga“, ili u smislu „nije se događalo“?
- Ni za jednog muškarca na svetu ne bih dala ni pola nokta da ne šara i ne vara. To može svakome da se desi. Okružena sam muškarcima i znam kako funkcionišu. I ja to prihvatam, čak mi je simpatično i zabavno.

Smatrate li brak prevaziđenom institucijom?
- Ja u brak sa Bobom nisam ušla zato što nisam imala krov nad glavom, nego zato što je bio i ostao čovek mog života. On je imao mnogo veći izbor. Oko njega su stalno bile manekenke, najpoznatiji svetski top modeli, sve te čudesne ribe iz snova, ali on je na kraju došao u Brčko da prosi mene.

Nisu Vam smetala ta njegova prethodna iskustva?
- Meni je drago što je on sticao ta iskustva po celom svetu i na kraju došao u Brčko. Znao je gde je prava žena. Ali, i on je osetio jednu važnu stvar. Da ja nisam žena koja je tepih po kome se lako gazi. Između nas vladaju ljubav i poverenje, ali ja ni za koga ne mogu da tvrdim da je stopostotno veran. Na njegove žurke nekad je dolazio čak i Hju Hefner sa svojim lepoticama, ali ja sam sve to znala. I to je u redu. Sve u svoje vreme. Jedino što se trudim da deci ne ispričam baš sve detalje... Konačno, ja imam teoriju da na ovim prostorima žene vole muškarce koji su uspešni, moćni, bogati i posebni, takozvani ljubavnici velikog stila.

Da li Boba spada u te ljubavnike velikog stila?
- To je vrlo intimno pitanje, ne mogu to da kažem. Ali Boba je u svemu veliki čovek, čovek velikog stila. Muž pre svega mora ženi da bude prijatelj, kao i ona njemu. Boba i ja smo se kroz sve naše uspone i padove zbližili na jedan mnogo prefinjeniji način nego što ja to mogu da kažem običnim rečima. Ali, da je u svemu super - jeste.

Ostale vestiArhiva