„Lafontenu bi trebalo odati priznanje, kao spasitelju građanske levice.” Žaoka mislioca nemačke socijaldemokratije, univerzitetskog profesora Hansa Ulriha Velera, uputila je na suštinu problema sa kojim se evropska građanska levica suočava u Nemačkoj i širom kontinenta.
Nekada sledbenik Oskara Lafontena, danas ljuti protivnik, Veler je prebacio socijaldemokratima manjak ideja, nedostatak političke originalnosti i deficit kadrova koji bi mobilisali biračke mase. Njegov, ipak, ohrabrujući zaključak: „Rastuća popularnost Lafontenove levice mogla bi da nadahne socijaldemokrate da iziđu iz začaranog kruga ideološko-pragmatičke dezorijentacije.”
Cinizmom obojena kritika, upućena na adresu nemačke socijaldemokratije, nije mimošla adrese srodnih, evropskih partija. Sa sličnim problemima suočavaju se stranke građanske levice koje su krajem devedesetih godina prošlog veka prihvatile formulu uspeha bivšeg britanskog premijera i laburističkog lidera Entonija Blera – definisanoj kao politika trećeg (socijalnog) puta.

Ideološke nedoumice
Među ostrvskim laburistima otvoreno se govori o „promašenoj politici trojanskih neoliberala”. Od naslednika Gordona Brauna očekuje se da proglasi kraj politike trećeg puta – povratak načelima socijalne politike.
Slična je situacija u Francuskoj. Tamošnji socijalisti vode rasprave o (ne)sposobnosti „mekog” lidera Fransoa Olanda. U Italiji se Romanu Prodiju prebacuje da je izneverio birače, zarad opstanka na vlasti. U Austriji, opet, delimični izborni uspeh Alfreda Guzenbauera – posle „tesne” pobede oformio je koaliciju sa narodnjacima, demohrišćanskog opredeljenja, predajući im ključna ministarstva – shvaćen je kao „akontacija bez pokrića” koja bi mogla da osujeti povratak načelima socijalne politike iz sedamdesetih godina.
Put ka novoj ideološkoj formuli, naravno, nije trasiran. Osim rasprava o kadrovskim promenama na vrhu i jalovih ideološko-pragmatičkih sučeljavanja, konkretnih rezultata nema.
Po mišljenju merodavnih stranačkih analitičara, otežavajuća okolnost u procesu rehabilitacije etablirane građanske levice predstavlja činjenica da su alternativni pokreti preuzeli inicijativu. Primer naglo rastuće popularnosti Oskara Lafontena u Nemačkoj potvrđuju rečeno. Empirijska istraživanja sprovedena širom Evrope ukazuju i na drugi fenomen. Dok takozvana stranačka elita levice prelazi u redove zelenih, koja se smatra novom socijalno-liberalnom građanskom opcijom, široki slojevi izražavaju nezadovoljstvo apstinencijom birača, kao nedavno u Francuskoj, ili pružanjem podrške populističkim pokretima desnice, kao u većini srednjoevropskih zemalja.

Nedorečene strategije
Poznavaoci istorije socijaldemokratije porede situaciju u kojoj se obrela savremena građanska levica širom Evrope sa naglim padom popularnosti nemačkih socijaldemokrata u epohi Vajmarske republike. Pod pritiskom otcepljene, takozvane autentične levice pod vođstvom „renegata” Huga Hasea, socijaldemokrati su tada bili suočeni sa neophodnošću promocije novih doktrina. Pronašli su rešenje u takozvanom srednjem putu – deklarišući se kao reformska stranka levice, koja ne odustaje od borbe za socijalna dostignuća.
Srednji put nove vrste nameće se i danas, na kraju trećeg puta. U studiji, izrađenoj po nalogu Socijalističke internacionale, šef austrijske socijaldemokratije i kancelar Alfred Guzenbauer istakao je neophodnost reintegracije pripadnika najugroženijih – srednjeg staleža, koji je u uslovima globalizacije tržišta postao gubitnik. Njegova vizija srednjeg puta ne isključuje slobodno nadmetanje u uslovima koje nameće tržište, ali propisuje socijalnu zaštitu za one koji posustaju. Od ostvarenja u praksi, Guzenbauerov plan razdvajaju zahtevi tržišta. Da li je kompromis moguć, ostaje da se vidi. U duhu bečke škole Guzenbauer je prepustio inicijativu – zemljama bivšeg istoka. Promociju svog elaborata imao je pred predstavnicima poljske građanske levice. Austrija, ili pak Nemačka, trebalo bi da se suoči sa inovacijama u praksi – tek pred raspisivanje parlamentarnih izbora.

Ostale vestiArhiva