Centar ukrajinske prestonice je uzavreo. Kijevski Trg nezavisnosti, u koji su 2004. godine nedeljama bile uprte oči cele planete i koji je noću blistao obasjan reflektorima najpoznatijih svetskih televizijskih kuća, da bi se danju žario od svuda prisutnih narandžastih šalova, ponovo je mesto masovnih okupljanja. Politika se ponovo vratila na ulice. Nije ni čudo, ovaj vikend je izborni. Treba odlučiti kome dati glas za ulazak u Vrhovnu radu (parlament) Ukrajine.
Ali ovaj put ruku glasača manje će voditi srce, a više ozbiljna računica. Kako se, naime, ispostavilo, epoha „narandžastih“, predvođenih aktuelnim šefom države Viktorom Juščenkom i „princezom revolucije“ Julijom Timošenko, trajala je kratko. U nadi da bi stvari mogle da se pokrenu sa mrtve tačke, zamenjena je koalicijom Juščenka sa dotadašnjim ljutim protivnikom premijerom Viktorom Janukovičem. Međutim, ova kombinacija se više pretvorila u „kupovinu“ parlamentaraca nego u efikasnu tvorevinu. Juščenko je raspustio parlament i vanredni izbori su postali neminovnost.

Ko dobija a ko gubi
A bitka će, po svemu sudeći, biti i te kako žestoka i vodiće se, prema očekivanjima, ponovo između „narandžastih“ i „plavosivih“ (sledbenici premijera). Poslednja ispitivanje javnog mnjenja kazuju da će 33,9 odsto Ukrajinaca na glasačkim listićima zaokružiti broj iza koga stoji ime Partije regiona. Dosta daleko iza njih, prema istim ispitivanjima, nalazi se Julija Timošenko sa svojim blokom, i ona može da računa na podršku 23,5 odsto glasača. Trećem velikom igraču Juščenku trebalo bi da pripadne 13,9 procenata glasova.
Prostom računicom dolazi se do zaključka da „narandžasti“ ponovo dobijaju. Ali u toj računici još uvek nema ni komunista Petra Simonenka, ni socijalista Natalije Vitrenko, ni, takođe socijalista, nesrećnog Aleksandra Moroza koji je bio jedan od junaka revolucije iz 2004. da bi se potom odrekao „narandžastih ideja“ i omogućio Janukoviču da stvori većinsku koaliciju u parlamentu. Upravo bi pomenute tri manje partije mogle da unesu više živosti u konačni ishod. Prvo, stoga što su, objektivno, naklonjene Janukoviču, a s druge strane zato što im je za ulazak u parlament potrebno najmanje pet procenata biračkih glasova, a to je za njih prilično krupan zalogaj.
Problem Ukrajinaca predstavlja i to što oni koji ih vode objektivno i nisu u stanju da ispune sve želje. Tako se nastojanje Viktora Juščenka da zemlju još više približi tržišnim reformama i utre put za ulazak u EU sudarilo sa činjenicom da mu velika većina građana više, jednostavno, ne veruje. Istovremeno, ni Evropljani kao da Ukrajini ne žele da pruže pravu priliku. Kao da se i dalje boje da je ova bivša sovjetska republika privrženija Moskvi, nego Briselu. Doduše, u takvim razmišljanjima ima podosta istine, ali ona teško da su pravi put za zbližavanje sa tržištem od 50 miliona ljudi i ekonomijom čiji su potencijali praktično nesagledivi.
Upravo ta činjenica da ni ovo najnovije glasanje za Vrhovnu radu neće suštinski mnogo promeniti mogla bi mnoge Ukrajince da natera da današnji dan iskoriste za neke njima možda i važnije stvari od izlaska na birališta. To svakako ne bi bilo dobro jer bi se celo glasanje pretvorilo u običan obračun „narandžastih“ i „plavosivih“, umesto da predstavlja prekretnicu koja bi političku situaciju u zemlji izvela na kolosek sa kojeg bi moglo ubrzanije da se ide bilo u evropske integracije, bilo u druge oblike međunarodne saradnje.

Na Istok ili na Zapad
Ono o čemu svet mora da razmišlja jeste i to da li će se Ukrajina ubuduće oštrije odrediti prema Zapadu ili prema Istoku. U situaciji u kojoj na relaciji Moskva–Brisel i Moskva–Vašington mnogo šta škripi, „bitka za Ukrajinu“ ima posebnu težinu. Ne manje problema u Kijevu imaju i zbog činjenice da su i nekadašnji ideološki prijatelji sa istočne strane „gvozdene zavese“ a sadašnji Evropljani sebi dali za pravo da neka bilateralna sporna pitanja sa Ukrajincima rešavaju ne gledajući se licem u lice, nego potežući u svoju korist argumente novostečenog „evropejstva“.
Ipak, najvažnije je kako će rezultate izbora shvatiti sami Ukrajinci. Eventualna podela na pobednike i poražene posle nedeljnih izbora bila bi najlošiji rezultat. Šatori na kijevskom Trgu nezavisnosti slute na to da bi upravo takav pristup konačnoj presudi birača mogao da se desi. Preterano slavlje, sa bilo čije strane, moglo bi one druge još više da pasivizira i još više u njima učvrsti uverenje da će sve i dalje teći po istom. To nikako ne bi smelo da se dogodi.

Ostale vestiArhiva