Prvog oktobarskog dana pre 35 godina, u uglednom njujorškom porodilištu, rodila se Katarina Rebrača. Njena mama kaže da se razlikovala od američkih beba koje su bile sitnije i da je odmah po rođenju imala formiran lik koji se nikada nije menjao. Mnogi bi joj pozavideli na detinjstvu i odrastanju u Americi, ali se ona najviše radovala dolascima i životu u Beogradu.
Prve korake napravila je u Central parku, a i kasnije joj je to bilo omiljeno mesto za druženje s vršnjacima. Živela je sama s majkom, koja je bila veoma stroga.
- Kada sam bila dete, to mi je smetalo, ali danas kada sam i sama roditelj, shvatam da joj nije bilo lako, pogotovo što je bila sama - kaže Katarina, koja je sa napunjenih godinu dana morala da krene u obdanište, jer je mama uporedo radila i studirala. U želji da što više vremena provede sa detetom, vodila ju je sa sobom na predavanja koja je Katarina mirno slušala ležeći u kolicima i dudlajući flašicu.
Već sa četiri godine zaradila je prvih 10 centi, kada je sa vršnjacima pomagala da se raspakuje povrće u bakalnici. Ali to je nije zadovoljilo. Promenila je posao i nastavila da radi u obližnjoj knjižari, ali tražila je i da bude bolje plaćena, pa je ubrzo dobijala četvrt dolara. Njen krajnji cilj bio je butik koji je držala prijateljica njene mame, gde je danima vredno pomagala tražeći zauzvrat neki komad garderobe da bi ga poklonila mami za Božić.
Ono što je posebno obeležilo njeno detinjstvo bila su putovanja, a najviše je bila impresionirana Akropoljem. Ipak, nije joj bilo jasno kako su to bogovi živeli bez šporeta i kreveta. Osim bogova, oduševljavali su je i filozofi, pa je stalno terala mamu da joj priča o njima, a zbog njih se čak posvađala i s učiteljicom.
- Pričala sam na času, a učiteljica mi je rekla: „Ćuti, glupi filozofe". To me je pogodilo i ja sam počela da joj objašnjavam da su to pametni ljudi, a potom sam tražila od mame da me upiše u drugu školu - iskrena je Katarina.
Međutim ni putovanja, ni američki način života nisu mogli nikada da budu lepši od dana koje je provodila u Beogradu. Najlepši deo detinjstva joj je period kada se sa društvom igrala u Skadarliji i istraživala katakombe na Kalemegdanu gde se jednom prilikom i izgubila. Obožavala je da ide u poslastičarnicu, a novac za kolače je skupljala tako što je terala baku da se po pet puta dnevno klade zbog nečega i uglavnom dobijala.
Maštala je da postane veterinar, te joj je kuća uvek bila puna životinja.
- Bilo je i tu i hrčaka, ribica, mačaka, a nikada neću zaboraviti kada mi je uginula kornjača. Za njenu smrt sam optužila mamu, jer je hranila povrćem, a ne mušicama.

Ostale vestiArhiva