- Da nije ove situacije kakva jeste, možda ne bih ni dobio šansu.
Janković (35) je već 27 godina vezan za crveno-bele, kao igrač, kasnije pomoćnik i skaut u stručnom štabu, sada prvi trener. Počeo je u Tašmajdansku parku, kada ga je video Zoran Riznić, bivši as sa „Marakane“, uzeo ga za ruku, odveo na stadion i rekao: „Ovo je mali Pižon“.
- Da, mi smo komšije, odrasli smo u istom kraju, Riznić mi je bio idol, umeo je sve sa loptom. Zapravo, ja sam od rođenja vezan za Zvezdu, moju drugu kuću.
Karijera je tekla prirodnim putem, a onda 1991. godine Sašu je pozvao Ljupko Petrović, prebacio ga u legendarni tim Zvezde i poveo na pripreme u Medulin.
- Zahvatio sam trofejnu generaciju iz Barija i Tokija, moja je nesreća što je ona bila najbolja u istoriji kluba, pa je bilo teško izboriti se za mesto u ekipi, a sreća je što sam imao privilegiju da treniram i živim godinu dana s tim asovima. E, to je bilo veliko iskustvo i sreća za mene, pokazivali su izuzetan duh, najviše su mi pomogli Dragiša Binić i Miodrag Belodedić, ni drugi nisu zaostajali, pogotovo Darko Pančev. Sa Binićem se i danas vidim, on je veliki zvezdaš, drago mu je i srećan je što sada treniram Zvezdu. Belodedić je posebna pojava, on mi je dosta pomogao, po njegovom dolasku iz Rumunije, pošto je pauzirao, godinu dana smo zajedno trenirali.
Konkurencija mu nije dala mira, Predrag Đorđević je otišao u Spartak, Zoran Jovičić u banjalučki Borac, a Janković u ASK iz Sidneja.
- Otišao u Australiju i pogrešio! Dosta je objektivnih i subjektivnih razloga zašto je bilo tako, jednostavno kod nas nisam uspeo „da skinem“ očevo ime (Dobrivoje Janković, sportski novinar, prim. aut.), odlučio sam da u borbi za identitet krenem u beli svet, od nule. Bio sam perspektivan, sa 17 leta sam potpisao ugovor, znam, mogao sam više da pružim, ali bio sam ishitren u svojoj borbi za sticanje imena i prezimena.

Na ivici smrti
U jednoj utakmici, posle sudara sa odbrambenim igračem Saša je doživeo frakturu lobanje, bio je na ivici kliničke smrti.
- U takvim situacijama nema vremena za razmišljanje, niti za posledice, svaki sekund je u tim momentima bio dragocen, moglo je da bude kobno, ali sam se izvukao, mnogo brzo, začuđujuće i za doktore.
Vladimir Petrović Pižon, četvrta Zvezdina zvezda, u to vreme je bio idol mnogima.
- Imao sam tri neprikosnovena idola - Pižona, Zika i Platinija. Zvali su me Mali Pižon, bio mi je dečački uzor, u Tašmajdanskom parku, bila zima ili leto, nisam skidao Zvezdin dres sa brojem sedam na kojem je pisalo Petrović. Po tome su me svi zapamtili. Imao sam sreću da u Francuskoj radim sa Slavoljubom Muslinom, da imamo identično poimanje fudbala, ideje, počeo sam da razmišljam trenerski. Uspeo sam da u ovoj branši uđem na velika vrata, sa 29 godina, kao pomoćnik stručnjaku i čoveku kojeg cenim i poštujem. Prvo u našoj - Zvezdi, a onda u Levskom, opet u Zvezdi, Lokerenu, Metalurgu, Lokomotivi. Mnogo se tu nakupilo iskustva, pet sezona smo radili zajedno na visokom nivou, iza nas je 30 evropskih mečeva, dve osvojene duple krune, jedna titula i međusobno poštovanje.
Sadašnjost: Iza Zvezde je nemirnih pet meseci na svim nivoima.
- E, sad, čovek sa strane kada gleda Zvezdu mora da shvati sledeće: nepobitne su činjenice da je klub u kratkom vremenu, burnoj godini, promenio četiri trenera, dva predsednika, dva generalna sekretara, pa to bi bilo mnogo i za jedan Mančester junajted. Šta nas je snašlo - atmosfera je super. Sve to nije karakteristično za Zvezdu.
Partizan beži šest bodova, ali Jankovića to ne brine.
- Nimalo, ma ništa specijalno, ne obazirem se na komšije. Evo nam šanse u prvom kolu nastavka da prepolovimo njihovu prednost.

Ostale vestiArhiva