Iako je tri decenije u glumačkim vodama, Miki Manojlović još uvek kroz glumu otkriva sebe i svet oko sebe. Nije zaparložen tip koji štancuje uloge radi para, jer da je tako, odavno bi bio u Holivudu. Danas svi glumci jednim okom gledaju u Holivud, ali Miki je izuzetak - ne radi za novac, već za smisao glume. Kaže da je gluma igra duha i da kroz nju osvaja slobodu. Međutim, iako je već velika zvezda u svetu, dva puta je ostao bez uloge samo zbog onog -ić na kraju prezimena.
- Mnogo sam se umarao objašnjavajući im, ko je ko! Izgubio sam dva filma zbog onog -ić. Rekli su mi da nije baš zgodno da kao Srbin igram u njima. To je bilo devedesetih godina. Ma nek’ si jebu mater.

Da li si glasao za predsednika Srbije?
- Naravno da jesam. Treba da uđemo u EU i da budemo deo Evrope. A u vojna pitanja se ne razumem. Evropa nas penalizuje, iz interesa naravno, ali doći će dan kada će reći - izvinite, morali smo! Suštinsko pitanje je da smo na Kosovu imali ljude sa kojima se moglo i trebalo zajednički u lepoti živeti. A ne u mržnji. To je ključno pitanje. Srbi su Kosovo sami sebi oduzeli.

Koliko te dotiče pitanje Kosova?
- Nisam nikakav Škiljizi, nego se prezivam na -ić. Ponosan sam zbog toga. Ne pada mi na pamet da menjam svoje prezime. Ali, šta smo mi uradili sa Albancima dole na Kosovu? Kada živite dole, treba da znate jezik svog komšije. Umesto da razgovaramo, mi smo pendrekom vladali na KiM. Tabali smo ih 80 godina, mlatili, terali da nose ugalj i drva po Beogradu, umesto da im dajemo škole, da ih edukujemo, da im pružimo ruku. Sada imamo komplikovanu situaciju - u pičku materinu. Posle Balkanskih ratova, to je bila država Srbija, koja je trebalo da im donese duh zajedničkog života. Znači, nauči albanski ako već njega teraš da uči srpski. Nije bilo kasno ni osamdesetih da se to popravi, ali, kad je Sloba došao, onda je sve otišlo u pičku materinu.


Na prvom Kustendorf festivalu na Mokroj gori pojavljuješ se u filmovima „Irina Palm“ i „Zavet“ Emira Kusturice. Iako si sa njim dosta snimao, vi se kao ljudi još upoznajete?
- Kusti je zanimljivo da kroz druge ljude otkriva sebe, pogotovu ako preko puta ima glumca koji nije glup. Jer, kažu kako je dovoljno biti glupi glumac da bi bio dobar. Ali, što je gluplji glumac, to mu je veći ego!

Stilizovan si za glumca koji igra Cigane i makroe. Da li si zbog tih uloga imao neprijatnosti?
- To su rubni likovi, sa ivica života. Oni su zanimljivi i treba im ući pod kožu. Dok ih glumim, trudim se da budem što originalniji. Prišla mi je jednom prilikom žena i rekla: „Zašto, vi, Miki, Srbe predstavljate kao Cigane?“ Toj gospođi iz kruga „dvojke“ u Dobračinoj ulici - gde je moj pradeda imao kuću, rekao sam: Za mene su Cigani ukras naše civilizacije. Mene od njih nije sramota. Ne moram s Ciganima da se ljubim u usta, ali kada vas mnogo vole, onda vas poljube u usta. Cigani su jedini narod koji preživljava. Prilagođavaju se sredinama u kojima žive i ostaju svoji. Kakav krug „dvojke“? Bolje ta „dvojka“ da gleda da ne ostane u krugu „dvojke“ u svakom smislu.

Kusturicu ni nakon svetskih uspeha, baš zbog Cigana, ne voli beogradska „elita“?
- Naši ljudi ne vole kada neko mnogo iskorači. Prosto te ne prepoznaju. Sve će ti oprostiti, ali uspeh - nikada. Njegov uspeh nije lokalan, već svetski. Kusta i u Sarajevu nije bio mnogo voljen. Još onda, kada je uradio prve filmove. Kada sve novine i svi mediji budu javili da je Kustendorf ovih dana centar svetskog filma, to će biti zemlja kakvu ću ceniti. Nije u redu da imate medije koji uopšte ne javljaju o ovom događaj, ili su javili tek toliko da ne može niko da im prebaci. Ovo jeste i biće jedno vrlo ozbiljno mesto okupljanja svega onoga što misli, živi i što pravi film, a ne proizvodi film.

Ostale vestiArhiva