Zvanična politika Evropske unije tretira nepriznatu Tursku Republiku Severni Kipar (TRSK) kao region sa statusom pune autonomije unutar većinske grčke Kiparske Republike. Time je jedan od glavnih uslova u pregovorima između kiparske vlade i EU pred prijem ove „krnje“ mediteranske republike u potpunosti bio uvažen - Unija priznaje de jure suverenitet Republike Kipra nad celim ostrvom, ali priznaje i de fakto autonomiju severnog dela ostrva koji je proglasio nezavisnost još 1983. god. Međutim, za razliku od Kosova otcepljeni TRSK ne priznaje nijedna vlada unutar EU, a van ove organizacije ovu samoproklamovanu državu priznaje samo Republika Turska koja, inače, ne priznaje vladu u Nikoziji.
Pojedinačne zemlje koje su izrazile namere da priznaju turski deo ostrva su do sada bile samo Azerbejdžan, Gambija i Paragvaj, a od međunarodnih organizacija je samo Organizacija islamskih konferencije (OIC) dala Severnom Kipru status „konstitutivne“ članice, ali u svojstvu posmatrača i ona je nazvana „Tursko-kiparska država“. A što se Azerbejdžana tiče, njegova nedavna odluka da povuče svoje trupe sa Kosova, čije je proglašenje ocenio kao nelegitimno, mnogo govori o promeni kursa politike ove kaspijske države - uprkos tome što je tradicionalni saveznik Azerbejdžana Turska već priznala nezavisnost ove provincije.

Funkcionisanje „lažne države“
Turska je ujedno i jedina strana zemlja koja ima svoju ambasadu na severnom delu ostrva. Doduše, i britansko i američko poslanstvo imaju rezidencije u severnom (turskom) delu glavnog grada Nikozije, ali se ne smatra da Britanija i SAD time priznaju otcepljeni - njihovi objekti tu bili i pre 1963. god. kada su, samo par godina nakon zvanične nezavisnosti Kipra od Britanije, izbili sukobi između Grka i Turaka. Amerikancima i Britancima uopšte ne smeta ova situacija - i Kondoliza Rajs i Džek Stro su u svojstvu ministara spoljnih poslova, uprkos protivljenju Nikozije, primili predsednika otcepljene turske republike Mehmeta Alija Talata, a njima se bio pridružio i pakistanski lider Pervez Mušaraf. A što se same grčke Nikozije tiče, oni tursku državu nazivaju „lažnom“, „kvazidržavom“ ili „takozvanom“ Turskom Republikom Severni Kipar. Da Turci ne ostanu dužni, oni vladu u Nikoziji zovu „grčko-kiparska administracija južnog Kipra“. U ovom stavu ih podržava Turska.
Izgleda da i Turcima sa Kipra, bar što se politike tiče, zvanično nepriznavanje ne smeta baš mnogo, osim što ponekad imaju problema sa carinom i transportom robe. Oni se u svemu oslanjaju na Republiku Tursku, ali imaju i svoja predstavništva u Velikoj Britaniji, SAD, Azerbejdžanu, Pakistanu, Kirgistanu, Kataru, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i, naravno, u Turskoj. Takođe, mnogi Turci sa severa Kipra imaju pasoše Republike Kipar, što znači da su oni građani Evropske unije, a mnogi kiparski Turci mogu relativno jednostavno da dobiju novi kiparski pasoš sa oznakama EU.
Međutim, na samom ostrvu, vlada u Nikoziji nema problema samo sa turskom stranom. Na njemu postoje i dve „suverene britanske vojne baze“ kao jedan od tri garanta „nezavisnosti“ Republike Kipar (druga dva su Grčka i Turska). One uporno odbijaju da na svojim teritorijama uvedu evro i oglušavaju se na zahteve kiparske vlade.
Za razliku od slučaja Kosova, politika Ujedinjenih nacija u pogledu Kipra izgleda dosledna. Naime, Savet bezbednosti je još 1983. god. usvojio dve rezolucije (br. 541 i 550) koje su ocenile jednostrano proglašenje nezavisnosti TRSK-a kao nelegitimno i, šta više, pozvale sve države članice da je ne priznaju. Sve ovo nije bio slučaj sa Kosovom i Metohijom, gde se Savet bezbednosti, uprkos svojoj mirovnoj misiji na terenu, držao po strani, a često i otvoreno pomagao „independističke“ kapacitete Prištine. Zvanična politika UN je ponovno ujedinjenje ostrva. Trenutno se na ostrvu još uvek nalaze plavi šlemovi koji su stacionirani duž administrativne granice između severa i juga.

„Pragmatična“ EU
Ujedinjene nacije su ulagale i velike napore da se ostrvo ponovo politički ujedini i ovi napori izgleda nisu bili samo deklarativni. Zajedno sa ovim pregovorima, započeli su i pregovori o članstvu Kipra u Evropskoj uniji. EU je obećala da će pomoći Severnom Kipru da izađe iz izolacije i ponudila je, kao šargarepu, program od ukupno 259 miliona evra za njegov razvoj. Inače, Evropska unija tretira Severni Kipar kao teritoriju Evropske unije pod turskom vojnom okupacijom, ali koja se nalazi izvan okvira EU legislature ad indefinitum. Da li to znači da je EU okupirana? Ne, ona je samo pragmatična.
Pregovore o ulasku u EU su pratili burni politički događaji. Turska je recimo 1997. godine pretila da će zvanično anektirati severni deo ostrva ukoliko se vlada u Nikoziji pridruži Evropskoj uniji. Tadašnji komesar EU za spoljnopolitičke odnose, dobro poznat domaćoj javnosti, a naročito zahvalnoj Sloveniji, Hans Van den Bruk, žalio se da Evropska komisija ne može držati Kipar kao taoca zbog situacije u kojoj nedostatak saradnje sa turske strane u pogledu rešenja za kiparski problem.
Tako su paralelno sa pregovorima o kiparskom članstvu u Evropskoj uniji išli i pregovori o ponovnom političkom ujedinjenju ostrva pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija. NJih je predvodio peruanski diplomata Alvaro de Soto, ali, za razliku od Kosova, ovde nije bilo nikakve neformalne Kontakt grupe koja je mogla stvari preuzeti u svoje ruke - van okvira UN. Plan UN je, inače, predviđao švajcarski konfederalni model koji je izradio Švajcarac Didije Pfirter, zasnovan na kolektivnom šestočlanom predsedništvu sa četiri grčka i dva turska člana. Tu se još predlagala i dvodomna skupština, a svaki zamenik grčkog predsednika ostrva trebao da bude Turčin.
Januara 2002. god. započeli su direktni pregovori između grčke i turske strane, a tadašnji generalni sekretar Ujedinjenih nacija Kofi Anan je predstavio „svoj“ plan (koji inače nosi ime „Ananov plan“) u novembru iste godine. Pregovaračke strane su imale brojne primedbe na ovaj plan i on je tri puta menjan. U međuvremenu je EU uzela stvari u svoje ruke i zvanično pozvala Kipar u uniju 16. decembra 2002. god. Referendum o „Ananovom planu“ je održan 24. aprila 2004. i, na opšte iznenađenje - prihvatili su ga „secesionistički“ Turci sa 65 procenata glasova, jer su dobili željene političke slobode zadržavši autonomiju, a odbacili ga „unionistički“ Grci sa 76 posto glasova, jer su ga smatrali isuviše proturskim. Izlaznost na obe strane je bila ogromna - preko 87 posto.

Ostale vestiArhiva