Kada je kao deveti kandidat zapevao prošle subote u takmičenju za „Zvezde Granda", Milan Topalović (32) ostavio je bez teksta i žiri i publiku. A on ravnodušan, kao da je celog života pevao pred tri miliona ljudi, iako je priliku da ga čuje do sada imalo najviše po nekoliko stotina ljudi u lokalnim diskotekama i kafićima. Ali, samo spolja.
Topalku, kako su ga od milošte prozvali, u takmičenju za ZG nije svejedno. Naprotiv. Jer ovo je njegova životna prilika. Poslednji voz. Jer bog mu je dao samo glas, i ništa više.
- Rođen sam u selu Trudovo, opština Nova Varoš. Kada dođete do moje kuće, u kojoj me je majka na patosu rodila, a onda otišla pravo na njivu, iza nje nema više ništa. Provalija. Kraj sveta. Kada padne sneg, samo helikopterom možeš da priđeš. E, u toj nedođiji sam živeo do četvrtog razreda osnovne škole - priča za Press Milan, koji je muziku zavoleo „otkad je saznao za ovaj svet".
- Kad god je u selu bilo neko veselje, niko nije mogao da me odvoji od orkestra. Učitelj je jednom prilikom doneo harmoniku i terao nas da ponavljamo tonove koje bi nam zadavao. Na kraju časa mi je rekao: „Mali, idi kući i traži od oca da ti kupi harmoniku."
Besparica je bila dovoljan razlog da harmonika ostane samo san. Ali Milan, dete k'o dete, nije odustajao. Iz dana u dan, dve godine, tražio je harmoniku. Kada je krenuo u peti razred, s porodicom se preselio u Novu Varoš.
- Jednog dana sačekao me je otac ispred škole i rekao da idemo da kupimo harmoniku. Morao je... - ne uspeva da nastavi dalje ispovest Milan. Počinje da se guši u suzama. I tako skoro pola sata, skuplja snage da izgovori kako je otac prodao seno koje su te godine skupili da bi njemu ispunio želju. Izvinjava se što se zaplakao, a suze ponovo naviru pri svakoj pomisli na život u selu na kraju sveta. Roditelji su želeli da živi bolje, pa su ga poslali u Užice u Elektrotehničku školu. Ali učenje nije potrajalo. Topalko se pridružio orkestru i pevao po hotelima. Konačno je imao u rukama više od suvog hleba.
- Pevao sam u kafiću u koji je slučajno svratio moj profesor matematike. Pozvao me je za sto i rekao: „Bog ti je dao glas. Daćemo ti i mi dvojku da ne padneš godinu, ali šta će tebi škola kad tako pevaš." Bilo je to dovoljno da već sutradan odem u školu i pozdravim se s drugovima i profesorima. I sad kad pomislim kako su moji roditelji to preživeli... - oči mu se ponovo pune suzama.
Neko vreme je živeo pristojno, ali se kriza u državi odrazila i na kafanske bakšiše. Tada mu se osmehnula prva šansa da uradi nešto više. Dobio je poziv od Rođe Raičevića, s kojim je jednom nastupao, da dođe u Beograd i uplovi u vode šou-biznisa. Ali, Milan je u međuvremenu postao otac, čekala ga je vojska, pa se s Rođom dogovorio da se vide kada završi vojsku. Mesec dana kasnije Raičević je umro, a Milanove nade su se srušile.
- Žena, dete, beda... Život mi je postajao pakao. Bilo mi je muka od tapšanja po ramenu i divljenja mom glasu. Hteo sam da prodam sve instrumente i kupim kombi, da radim kao prevoznik. Posle fijaska u dve večeri zaredom kada sam posle svirki izašao bez dinara u džepu, došlo mi je da sednem u auto i zakucam se u banderu. A onda sam čuo da se u Čačku održava audicija za „Zvezde Granda" i odlučio da još to pokušam, a onda, ako ne uspem, da više nikad ne zapevam.
Kada su mu javili da je prošao i ušao u top 50, njegovoj sreći nije bilo kraja. A onda zamalo da mu se i ova prilika izjalovi. Propustom administracije zaboravili su da ga pozovu na beogradsku audiciju?! Ali Saši Popoviću nije promaklo da ga nema jer se još sećao njegovog nastupa sa audicije. Pa je Milan pred žirijem pevao naknadno, sa ženskom grupom.
Prošao je prvi krug, a sada ga čeka još mnogo neizvesnosti i molitvi da mu publika ostane naklonjena kako bi stigao do finala.

Ostale vestiArhiva