Predsednik SAD, koji je i šef države i šef vlade, za razliku od većine zemalja sa predsedničkim sistemom, bira se indirektno.
Predsednika, kao i potpredsednika, biraju članovi elektorskog kolegijuma iz 50 saveznih država i Distkrita Kolumbija, gde je sedište vlade.
Pobednik je onaj ko osvoji najviše elektorskih glasova, a najmanje 270 od ukupno 538.
Izborni kolegijum čine elektori koje biraju građani sa pravom glasa u svakoj saveznoj državi. Na dan predsedničkih izbora, birači zapravo biraju svoje elektore koji su se, u prethodnoj fazi izbornog procesa, već obavezali za kog će kandidata glasati. Članovi izbornog kolegijuma okupljaju se 15. decembra i daju svoje glasove za predsednika i potpredsednika.
Svaka država ima određeni broj elektora koji je jednak zbiru članova delegacije te države u oba doma Kongresa - svaka država ima po dva predstavnika u Senatu, a broj članova u Predstavničkom domu određuje se na osnovu broja stanovnika te države.
Brojem stanovnika nije određen broj elektora samo u slučaju Distrikta Kolumbija kojem su Ustavom data tri elektora.
Izbornu matematiku dodatno komplikuje činjenica da odnos broja stanovnika i broja elektora nije isti za svaku saveznu državu.
Primera radi, Kalifornija kao najmnogoljudnija američka savezna država ima 55 elektora, a Vajoming, kao najmanja, tri elektorska glasa, pri čemu u Kaliforniji, jedan elektor predstavlja oko 660.000 stanovnika, a u Vajomingu 170.000.
Izborni kolegijum jedne države po pravilu daje sve glasove predsedničkom kandidatu za koga je glasala većina birača te države, po sistemu "pobednik uzima sve".
Tako se može desiti da za predsednika bude izabran kandidat koji je dobio više elektorskih glasova ali zapravo manju podršku birača, kao što je bilo 2000. godine, kada je Al Gor imao oko pola miliona glasova birača više, ali je Džordž Buš zbog više elektorskih glasova postao novi predsednik.
Predsednička trka u SAD ima tri čina, a počinje obično dve godine pre izbornog novembra. Političari koji imaju ambicija da se kandiduju za predsednika najčešće tada kreću u inicijalnu, test-kampanju nakon čega objavljuju i formalnu kandidaturu.
Početkom izborne godine počinje prvi čin izborne drame, kada se kandidati fokusiraju na osvajanje nominacije svoje partije za predsedničkog kandidata. Da bi osvojio nominaciju svoje stranke, potencijalni predsednički kandidat ima nekoliko meseci na raspolaganju da ubedi delegate da glasaju za njega. Delegati se biraju na preliminarnim izborima i/ili izbornim konferencijama, zavisno od modela za koji se njihova partija u određenoj državi opredelila.
Birajući delegate na preliminarnim izborima ili izbornim konferencijama, birači zapravo biraju listu kandidata koji bi trebalo da budu nosioci stranačke liste na opštim izborima. Pored predsednika i potpredsednika, na ovim izborima se biraju i članovi Donjeg (435) i 35 od 100 članova Gornjeg doma Kongresa (Senata), i 11 guvernera.
Ovaj, prvi čin izbora je i najkomplikovaniji i najnepredvidiviji.
Otud je početna strategija i najbitnija, jer prvi preliminarni izbori ili izborne konferencije - po pravilu u Ajovi i Nju Hempširu - mogu doneti neočekivan ishod što kasnije bitno utiče na dalji tok izbornog procesa.
Neretko, kandidati se posebno spremaju za nastup u nekim državama, dok neke preskaču, u zavisnosti od toga da li su "crvene" - naklonjene republikancima ili "plave" - tradicionalno sklone demokratama.
Savezne države se trude da što pre održe preliminarne izbore ili izborne konferencije, kako bi što pre odabrale delegate, mada je rok obično do sredine juna. Zato je poslednjih godina - mada teoretski to nije pravilo - i po dva meseca pre nacionalne konvencije poznato koga će određena partija odrediti za predsedničkog kandidata.
Nacionalne partijske konvencije, na kojima se formalno proglašavaju predsednički kandidati predstavljaju drugi čin izbornog procesa. Iako su po definiciji kulminacija izborne procedure za predsedničke kandidate, konvencije sve više postaju četvorodnevne parade marketinga već poznatih kandidata.
Kada se završe partijske konvencije, počinje pravi izborni duel suprotstavljenih tabora oličenih u po jednom predsednčkom kandidatu.
Kreće masovna propagandna medijska kampanja, televizijske debate u kojima ponekad, učestvuje i po neki nezavisni kandidat kako bi se dodatno "začinio" direktni duel dvojice predsedničkih kandidata.
U nekoliko meseci pre novembarskog glasanja štabovi oba pretendenta na Belu kuću organizuju lokalne kampanje od praga do praga i uglavnom se koncentrišu na države u kojima ishod prva dva čina deluje neizvesno. To je i vreme gotovo svakodnevnih medijskih anketa o izgledima predsedničkih kandidata i, naravno, završnica finansijskih kampanja.
Posle izbora i prebrojavanja glasova, 15. decembra sastaju se članovi izbornog kolegijuma iz svake države i glasaju za predsednika i potpredsednika. Izborne rezultate potom, 8. janaura, treba da potvrde oba doma Kongresa nakon čega se, 20. januara inauguriše novi predsednik SAD sa četvorogodišnjim mandatom.

Ostale vestiArhiva