Najveća bojišta današnjice neće se ugasiti, ako je o tako nečemu iko i maštao, prenosom vlasti u Vašingtonu sa „jastreba” Džordža Buša na „goluba” Baraka Obamu. Novi predsednik planira da – operacije američke vojske postepeno smanji u Iraku, a da ih osetno poveća u Avganistanu.
Obama će se, naime, izrazito posvetiti jačanju potere za Osamom bin Ladenom, njegovom hvatanju ili likvidiranju, a da se u ostvarivanju tog nauma neće libiti ni sporazuma s „pomirljivim elementima” talibana – koje je pre gotovo sedam godina svrgla međunarodna intervencija, s mandatom UN, a sa SAD na čelu – iako taj pokret važi za saveznika Al Kaide. Ovakav projekat – o kome danas opsežno izveštava „Vašington post”, uz pozivanje na saradnike novoizabranog predsednika – predstavlja donekle i povratak na početne pozicije i najavljuje prilagođavanje ovdašnje strategije tvrdoglavim činjenicama i promenljivim okolnostima.
Činjenica je – kako su i Obama i veći deo sveta poodavno konstatovali – da je invazija koalicije predvođene Amerikancima izvršila neopravdanu invaziju na Irak (gde nije nađeno oružje za masovno uništavanje) i da je pri tome zanemaren osnovni cilj, u Vašingtonu proglašenog, globalnog rata protiv terorizma – uništenje ili bar onesposobljavanje Al Kaide, optužene za atentate 11. septembra 2001. na Njujork i Vašington. Okolnosti su, u međuvremenu, izmakle očekivanjima tako da se rat u Iraku otegao, dok su se rasplamsali sukobi i u Avganistanu, a povremeno i na izraelsko-palestinskom poprištu, Libanu, pa i u Americi savezničkom Pakistanu, uz širenje uticaja Irana kao „glavnog nepodobnika”.
Prema raspoloživim informacijama, Obamin štab projektuje višeslojnu preorijentaciju. Prvo, da se u roku od 16 meseci povuče glavnina snaga iz Iraka, a da se hiljade američkih vojnika prebace na avganistansko poprište. Drugo, da se povede dijalog sa Sirijom i Iranom kako bi se potisnuo njihov „negativan uticaj” na zbivanja u izraelsko-palestinskom „začaranom krugu” kao i na doprinos šiitsko-sunitskim obračunima u Iraku. Treće, da se pridobije šiitska teokratija Teherana kao partner u suzbijanju jačanja „sunitskog ekstremizma” u susednom mu Avganistanu. Četvrto, da se Pakistan efikasnije angažuje u borbi protiv Al Kaide čije se vođstvo, po ovdašnjim procenama, tamo utvrdilo i odatle izvodi diverzije po Avganistanu. Peto, da se talibani, bar jedan njihov deo, pridobiju za raskidanje saveza sa Al Kaidom. Šesto, da se partneri u NATO-u uvere kako je na delu nova strategija koja se razlikuje od Bušove „preterane koncentracije na Irak”, pa da i oni treba da pošalju vojna pojačanja. Sedmo, da urgentnost za stabilizaciju prilika na ogromnom prostoru od istočnog Mediterana do južnoazijskog potkontinenta dobije prevagu nad Bušovim proklamacijama za demokratske preobražaje u regionu „proširenog Bliskog istoka”, čije se „testiranje” pokazalo kontraproduktivnim po američke težnje. „Bin Laden je naš najveći neprijatelj i treba da nam bude glavna meta”, poručio je neimenovani Obamin savetnik. Eksperti poručuju da to nije kraj posla jer se Al Kaida decentralizovala toliko da može i bez centralizovane komande.
Republikanskog kongresmena Pola Bruna, iz Džordžije, ne napušta očajanje zbog Obamine pobede na predsedničkim izborima. U intervjuu Asošijeted presu optužio je demokratskog lidera da čak želi da „uspostavi bezbednosne snage nalik nacističkom Gestapu, za uspostavljanje marksističke diktature”.
Na taj dosad nezabeleženi način doživeo je Obamine reči, iskazane prošlog jula, da nije dovoljna samo vojska za ostvarenje ciljeva nacionalne bezbednosti, već da su potrebne i „civilne bezbednosne snage”. Obamin portparol je sada precizirao da je smisao šefove zamisli bio u stvaranju – „civilnog rezervnog sastava koji bi učestvovao u posleratnoj obnovi”, a da „to zastupa i Bušova (republikanska) administracija”.

Ostale vestiArhiva