U vreme kad je sve više onih koji se smatraju „božanstvima”, postoje „bogovi” koji to ne žele da budu...

Dejan Bodiroga je prošle godine zamolio milione svojih simpatizera da ga „ne poistovećuju s Bogom” jer je Bog jedan. Tako je jedna navijačka „himna” koja je obeležila mnoge uspehe naše košarkaške reprezentacije („mi imamo svoga Boga ime mu je Bodiroga”) morala da nestane iako je bila opšteprihvaćena.

Proteklih dana Bodiroga je ponovo sve oduševio. Ovog puta nije postigao devet presudnih poena za 120 sekundi u naizgled izgubljenom finalu svetskog prvenstva (u Indijanapolisu 2002. protiv Argentine). Nije ništa nalik na 31 poen u polufinalu Svetskog šampionata 1998, protiv Grčke na njenom terenu. Zvučaće možda čudno, ali ovo što se dogodilo više ga je obradovalo od 51 poena u meču Stefanel – Panasonik (90:89), 1. marta 1993, dan uoči svog 20. rođendana, kada je Apeninskim poluostrvom proletela vest da je „anonimni Srbin izrešetao Panasonik”...

Pre neki dan u Trebinju, mestu svojih predaka, Bodiroga je sa suzama u očima otvorio svoj Košarkaški kamp i Fondaciju za razvoj duhovne i fizičke kulture čiji je jedan od članova upravnog odbora. Na otvaranju, pred nekoliko hiljada meštana i oko 150 mladih košarkaša, izjavio je da je to ispunjenje njegovog velikog sna. Poslednjih godina je često razmišljao kako da se oduži Hercegovini u kojoj nikada nije živeo a uvek joj je pripadao. Sada je objedinio svoje dve velike ljubavi: košarku i Hercegovinu. Za svoj duhovni i fizički povratak korenima zahvalio je vladikama Atanasiju i Grigoriju.

Mnogi su ovih dana, upitani da daju svoj sud o događaju u Trebinju, ostali bez reči. Svi započnu priču pa onda stanu uz konstataciju da se o Bodirogi sve zna...

Mladi kažu za njega da je „retko gotivan lik”, a oni stariji – da spada u malu grupu „neukaljanih uspešnih ličnosti kod nas”. Zato nikada nije bio zanimljiv tabloidima.

Neki njegovi prijatelji iz detinjstva kažu da se još tada videlo da će dogurati daleko. Kad je njegov razredni u Osnovnoj školi „Vladimir Nazor” u Zrenjaninu napravio anketu – s kim biste voleli da sedite u klupi – većina je napisala: sa Dejanom Bodirogom. Jedan od njegovih najdražih i najbitnijih trenera Bogdan Tanjević, sada selektor Turske, nedavno je u Sarajevu izjavio da su „Bodiroga i Delibašić jedina dvojica koji su postali veliki igrači a nisu bili zloće”.

Zbog svog načina života i svih humanih dela koje je uradio, Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve ga je pre tri godine odlikovao svojim najvišim priznanjem – Ordenom Svetog Save prvog stepena – procenivši da je on prvi sportista koji je to zaslužio. Tim povodom Srpska pravoslavna crkva je saopštila:

„Dejan Bodiroga svojim životom pokazuje divan primer mladima, bezrezervnu veru u Vaskrslog Gospoda i Spasitelja našeg Isusa Hrista, kao i delotvornu ljubav prema svojoj svetoj crkvi i svom srpskom pravoslavnom rodu, kako u otadžbini, tako i posvuda u svetu”.
Dejan je mlađi sin Vasa i Milke Bodiroge (stariji je Željko). Rođen je 2. marta 1973. u Zrenjaninu. Oženjen je Ivanom s kojom ima dvogodišnjeg sina Nikolu. Trenutno je član rimske Lotomatike. I sa klubovima i sa reprezentacijom osvojio je sve što se poželeti može. Jedan od nadimaka koje mu je dala košarkaška Evropa jeste – „gospodin najbolji” (mister MVP). U vreme kad su mnoge evropske zvezde hrlile u američku NBA ligu on je izjavio da to nije za njega. Želeo je da ostane izvorni evropski junak.

Ostale vestiArhiva