Aktuelni rusko-ukrajinski sukob povodom cene gasa i njegovog transporta u Evropu nije zakomplikovao odnose Moskve sa Briselom. Naprotiv, samo je doprineo da dve strane međusobnu saradnju podignu na zdrave osnove, smatra Konstantin Kosačov, predsedavajući Komiteta za međunarodne odnose Državne dume Rusije. Prema njegovim rečima, koje je prenela agencija RIA Novosti, okončan je period romantizma sa početka devedesetih godina prošlog veka, kada su obe strane bile ubeđene da će Rusija kad-tad postati članica Evropske unije, čime bi se pred njom otvorile neslućene perspektive. Čak su u tom smislu vođeni i ozbiljni razgovori o punoj harmonizaciji ruskog zakonodavstva sa evropskim. „Stvarnost se pokazala mnogo surovijom. U ovom času pitanje ulaska Rusije u EU niko više ne razmatra, čak ni hipotetički“, navodi Kosačov.
Sličan stav izneo je nedavno i šef ruske diplomatije Sergej Lavrov. U autorskom tekstu objavljenom na internet stranici – „Rusija-EU: Partnerstvo i uspeh“, Lavrov potvrđuje da Rusija pred sebe nije stavila obavezu ulaska u Evropsku uniju: „U ostvarivanju evropskog izbora ne smemo da zaboravimo na to da smo, kao zemlja koja se prostire na dva kontinenta, obavezni da sačuvamo neophodnu slobodu u odlučivanju i sprovođenju sopstvene unutrašnje i spoljne politike, svog statusa i prednosti koje imamo kao evroazijska država.“
Iskusni diplomata ne krije da bi bilo naivno o odnosima Rusije i EU razmišljati kao o saradnji bez ikakvih problema. Uostalom, dve strane već sada u mnogo čemu i sarađuju i konkurišu. „To je objektivna realnost, koju kreira proces globalizacije. Ipak, važno je postići da ta konkurencija ostane u okvirima zajednički utvrđenih pravila, bez nastojanja da potčinimo ili unizimo jedni druge“, zaključio je Lavrov.
Podsetimo se da su priče o „evropeizaciji“ Rusije krenule još u vreme „perestrojke“ poslednjeg predsednika SSSR-a Mihaila Gorbačova. Pad Berlinskog zida 9. novembra 1989. označio je široko otvaranje zapadnih vrata bivšim članicama Varšavskog pakta. Rusija je ostala „na čekanju“. Dolazak na vlast Borisa Jeljcina trebalo je da bude novi korak u istom pravcu. Ali ispostavilo se da je prvi ruski predsednik loš domaćin i umesto da radi na preporodu zemlje on ju je svakim svojim gestom još više gurao u bedu. Verbalno protivljenje bombardovanju Srbije 1999. bilo je tek uzaludni pokušaj da se partnerima pokaže da najveća država na svetu drugačije razmišlja i – ništa više.
Za sve to vreme, kao i tokom potonje osmogodišnje vladavine Vladimira Putina, otvoreno zaziranje Evrope od Rusije, i obratno, sprečavalo je da se odnosi dve strane i definitivno postave na zdrave osnove. Najbolji primer za to bilo je novogodišnje smrzavanje zapadnog dela kontinenta prouzrokovano obustavom isporuka ruskog gasa Ukrajini 2006. Evropa se tada po principu „naši-njihovi“ potpuno svrstala na stranu Kijeva. To je na izvestan način i bilo razumljivo, jer dah ukrajinske „narandžaste revolucije“, koju je sponzorisao i Brisel, još je bio prisutan, a predsednik Viktor Juščenko rado viđen gost u evropskim prestonicama.
Ove godine, u sličnoj situaciji, reakcije su bile sasvim drugačije. Iako je Angela Merkel, nemački kancelar, pokazala da može i da se naljuti na Putina, a ruski premijer odlučno odbio stavljanje u isti koš oba učesnika gasne drame, angažovanje Evropljana na razrešenju spora bilo je nesrazmerno aktivnije i – realističnije. Tome je svakako doprineo stav Moskve da nema nameru da i ubuduće dotira ukrajinsku ekonomiju. Naime, kako navodi politički analitičar Jurij Trofimov, razlika u ceni gasa koji Rusija isporučuje Ukrajini i cene koju Kijev naplaćuje Evropljanima iznosi čak 14 miliona dolara dnevno! Naravno – u korist Ukrajine.
Stvari se svakako neće promeniti preko noći. Evropi je potrebna Rusija sa njenim resursima i tržištem, Rusiji je potrebna Evropa sa svojim zahtevima i, ponovo – tržištem. Naravno, Moskva bi možda mogla da okrene leđa prirodnom partneru i okrene se na istok ka Kini, Indiji, Južnoj Koreji, Japanu... Ali na tu stranu, za sada, ne vode cevovodi sposobni da isporuče količine gasa koje bi zadovoljile ekonomije u ekspanziji. Njihova izgradnja, koja će svakako uslediti, zahteva vreme. A dotle Brisel i Moskva moraju da se gledaju u oči - i prave realne računice.
Do tog saznanja se došlo tek nakon rusko-gruzijskog avgustovskog rata i aktuelnog zavrtanja ventila na gasovodima koji idu preko Ukrajine.

Ostale vestiArhiva