Josipa Lisac, buntovnica prepoznatljivog sofisticiranog glasa sa autentičnom scenskom pojavom, nastupiće u beogradskom „Sava centru” 28. oktobra, a sledećeg dana u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu. U intervjuu za „Blic” Josipa priča o neprihvatanju društvenih normi, o hrabrosti potrebnoj za ekstravagantan izgled, o osećanjima koja gaji prema jedinoj ljubavi, pokojnom Karlu Metikošu, zatim o fantastičnom duetu sa Šabanom Bajramovićem, kao i o novom albumu „Živim po svom”.
- To je jedan vedar optimističan album. Ima dosta ritmičnih pesama i sve funkcioniše, nigde ne zapinje… jako lepa produkcija. To ljudi primećuju. Lepo je čuti da je to vrstan album i od nekih kritičara od kojih sam ceo život dobijala po nosu. Iskreno je zamišljen i urađen, bez ikakvih kombinacija i kalkulacija... Nikada nisam razmišljala kako će to nekome da se svidi. Dopašće se publici ako se meni dopadne i ako stojim iza toga - kaže Josipa Lisac za „Blic”.

Do sada je na svakom omotu vašeg albuma bila vaša slika.
- Da, a sad je nema. Baš mi se tako svidelo. Zašto bi je bilo. Evo sad moram da priznam da zaista ne volim da se slikam i to mi je tako teško, te foto-seanse, modne seanse… to je deset miliona puta teže od jednog koncerta, ozbiljno. Ni Karlo ni ja nismo voleli da se slikamo. Bolje da me slušaju, da me osete, nego da me gledaju.

Vaša publika je različitih uzrasta. Kojoj generaciji se u stvari obraćate?
- Nikada ne zaboravljaš one koje si već upoznao pre 30, 20 i deset godina. Oni su tu, ali dolaze i neki novi s kojima moraš da se sprijateljiš. Neki novi klinci, s njima se moram upoznati, nije to ciljano da osvajam mladu publiku, ali meni je izuzetno drago kako mladi razmišljaju i ja s njima imam jako lep odnos… Znate, ja isto imam život, isto se borim, isto su tu neke žrtve, događaji, drame, lepota, sreća. Ali, gledajte, ja sam još uvek na svom putu, nisam se promenila. Ja još vek nosim taj bunt i to me približava razmišljanju mladih. Generalno se obraćam svima i čak bih volela da najviše mojoj generaciji kažem: „Hajde, ponovo počnite da sanjarite, probudite i nemojte razmišljati da je vaše vreme otišlo. Pa gde to vi imate 60 godina? Sve se u glavi rađa. Život je težak, ali, borite se, nemojte da se predajete.”

Da li biste dozvolili da se napiše knjiga ili snimi film o vašem životu?
- Neće se to dogoditi! Ni film ni knjiga. Jedna žena želi da snimi tematski film sa mnom, vezano je za ljubav, odnos između Karla i mene, o negativnom odjeku društva na taj odnos, jer ono što ja čujem uglavnom je negativno. Recimo, kada tražim sponzorstvo za koncert u Karlovu čast, pitaju me zašto pravim koncert na dan njegove smrti, a ja kažem da slavim njegov život. Želim da slavim njegova dela, njega kao osobu, njegov život, našu ljubav…, ali moram da priznam da nisam nešto interesantna sponzorima.

Kada se u vama javio bunt i potreba za ekscentričnošću?
- Ja sam sa 18 godina umela da kažem „ne” i tada su mi govorili da sam skrenula, da mi je slava udarila u. Tako sam se odupirala mnogim stvarima… Jednom na beogradskoj televiziji u emisiji koja je išla uživo, jedan gospodin mi je rekao: „Pa vi se niste očešljali?”, a ja sam pre emisije svaki pramen nameštala kako da se podigne, tada nije ni bilo gela… Odgovorila sam da sam se očešljala i da sam to pola sata radila. I danas sam buntovna, ne mogu da prihvatim ovu sredinu, u stvari, ovu realnost koja me okružuje. Ja imam svoj svet, svoje ostrvo. Lako je otići napustiti sve, ali hajde ti napravi pusto ostrvo u ovoj realnosti, u ovom zverinjaku. To je teško.

Kako se nosite sa osećanjem tuge i večne ljubavi prema Karlu Metikošu i u kakvom su odnosu te dve kategorije?
- To je stalna borba… evo i sada kad razgovaramo ja se osećam tako. Upravo sam se prisetila nekih slika. To je snaga te ljubavi koja mi daje snagu za život jer moglo je biti i obratno. Da nije postojala ta snaga ljubavi, bilo bi drugačije, ne znam gde bi bila ni kakva bi bila, ali ne bi bila ovakva. Ovako sam ostala u normali. Imam svakodnevnu borbu i balans srca i glave. Jer svaki dan te nešto povredi, a ranjen si celo vreme. Nikada te rane neće da zacele. I kad ljudi kažu ponovo sam se zaljubio… ne, to je varka.

U kakvom sećanju vam je ostao duet sa Šabanom Bajramovićem u numeri „Đelem Đelem”?
- Reći ću vam… to je u stvari bila improvizacija, na probi. Nisam znala ni reči, a on me ubeđivao da znam, bio je sladak. Baš me dirnulo, iako je to samo bila improvizacija. U jednom trenutku sam samo zamislila Bekima Fehmijua u „Skupljačima perja” kada je zdrobio one čaše, ludo. Fantastičan glumac, sa koliko emocije je to uradio… samo sam pomislila tada da sam i ja Bekim Fehmiju.

Jeste li zadovoljni publikom u Srbiji?
- Predivna je. Ja sam uvek ovde imala prekrasne koncerte. Meni je svaki koncert izlazak. Ja inače ne izlazim, jer ne vidim ništa zanimljivo kada se otvara neki klub i sada da ja tamo odem da se naslonim na šank. Meni je to nebulozno. Koncert je moj izlazak jer se sredim, pripremim se i sva sretna dolazim kod ljudi koji me razumeju.

Šta biste poručili onima koji sa nestrpljenjem očekuju ponovni susret s vama?
- Dođite ako vi to želite i ja ću biti srećna. S druge strane, želela bih da kod vas kod kojih postoji kutak u kome ste akumulirali snagu, nadu, volju i želju da nikada da napustite taj kutak. Ako u nekome od vas još leži dete, nikada to nemojte odbaciti - zaključuje Josipa Lisac.

Kako objašnjavate da ste i nakon raspada bivše države ostali sinonim za kvalitet?
- Pa mislim da je i Arsen ostao na nivou, Tereza Kesovija, ali znam na šta mislite... Ja radim novo i nisam staromodna. To su mi nedavno rekli i dopalo mi se. Ja sam već u 2012. i čekam kada će ostali da stignu (smeh) taman da se malo primirim.

Ostale vestiArhiva