Vašington – Da li ste čuli za Kimeriku – najveću ekonomsku silu današnjice i najmnogoljudniju zemlju planete. Ona nije članica Ujedinjenih nacija, premda zauzima 13 odsto ukupnog Zemljinog kopna, u njoj živi četvrtina svih stanovnika sveta, čini trećinu svetske ekonomije i globalnom privrednom rastu doprinosi sa dve petine? „Kimerika” – kombinacija imena Kine i Amerike, ali i asocijacija na Kimeru, mitsku zver iz grčke mitologije sa glavom lava, telom koze i repom zmije – kovanica je dvojice profesora, istoričara Najla Fergusona sa Harvarda i ekonomiste Morica Šilarika sa Berlinskog slobodnog univerziteta, koji u današnjem „Njujork tajmsu” detaljno analiziraju međuzavisnost sa jedne strane najveće, a sa druge najdinamičnije svetske ekonomije. Povod je, naravno, Obamina prva poseta Kini, koja je noćas počela u Šangaju, a večeras nastavljena susretom sa domaćinom, predsednikom Hu Đintaoom, na državnom banketu.
Novi američko-kineski samit je ovde bio podstrek da se međusobne veze stave pod veliko uveličavajuće staklo, i ono što se tom prilikom vidi – u novinskim komentarima, u raspravama političara i eksperata pred kamerama velikih TV mreža – jeste pre svega velika nelagoda zbog prevelike i po opštim ocenama neprijatne međuzavisnosti, koju neki ekonomisti karakterišu i kao „gubitak američkog ekonomskog suvereniteta”.
Iz perspektive pomenutog profesorskog dvojca, „Kimerika” je, međutim, prešla svoj zenit i, mada je dugo izgledala kao idealan brak, poslednje dve godine ekonomske krize otkrile su suštinsko neslaganje karaktera supružnika, što jasno upućuje kako u njemu – nema više ljubavi.
U stvari, nikad je nije ni bilo – to je pre svega brak iz računa. Brak koji je Americi omogućavao da troši više nego što privređuje, a Kini da, namirujući svojom jeftinom robom američke potrošačke apetite i finansirajući njeno zaduživanje da bi Amerikanci tu robu mogli da kupuju uz pomoć jeftinih kredita, ostvari ogroman privredni uspon i postane treća ekonomska sila sveta.
Saldo je američki suficit u trgovini sa Kinom od 200 milijardi dolara već drugu godinu uzastopno. I kineske devizne rezerve od 2,3 biliona (hiljada milijardi) dolara (od čega 800 milijardi u američkim državnim obveznicama). Za razliku od Japana, koji je dugo bio američki partner broj jedan, i čije rezerve su retko prelazile jedan odsto američkog bruto nacionalnog proizvoda (BNP), kineske su već veće od 10 odsto.
Iz američkog ugla, jedan od razloga za to je činjenica da Kinezi veštački drže slabom svoju nacionalnu monetu, ne bi li čuvali konkurentnost svoje robe. Ali, to je, prema ocenama ekonomista, i ključ rastuće globalne ekonomske neravnoteže, pa je jedan deo Obamine misije u Pekingu i da domaćine ubedi da juan prepuste sudbini tržišta, što bi automatski podrazumevalo njegovu revalvaciju i balansiranje svetske trgovine.
Kinezima, međutim, sudeći prema prvim reakcijama, to ne pada na pamet, pa će „Kimerika” zbog toga morati da prođe kroz velika iskušenja. Amerikanci prvo moraju da se odviknu zavisnosti od jeftinog novca i da počnu više da štede, da manje troše a više izvoze, a Kinezi – obrnuto.
Trenutni skor je, inače, prema oceni profesora Fergusona i Šilarika, 10:10 – deset odsto rasta za Kineze i deset odsto stope nezaposlenosti za Amerikance. Amerika, dakle, u ovoj simbiozi dugoročno prolazi lošije, ali prilike su takve da ovi sijamski blizanci u ovom trenutku ne mogu da se razdvoje. „Kinezi su u dolarskoj zamci iz koje ne mogu da izađu”, konstatuje u svojoj analizi današnji „Vašington post”. Čak i kad bi hteli da se reše američkih obveznica, ne bi imali kome da ih prodaju. Zato se jedna kineska delegacija nedavno ovde u Vašingtonu detaljno raspitivala o ceni reforme američke zdravstvene zaštite – jer će oni da je finansiraju.
Ova američko-kineska međuzavisnost je ključna nova činjenica novog međunarodnog poretka. Za razliku od hladnoratovskog, kad su dva glavna igrača, SAD i SSSR, vodila „igru nultog zbira” – gubitak jednog podrazumevao je dobitak drugog – ovo je igra sa dva dobitnika (i gubitnika), za koje se pri tom ne može reći ni da su prijatelji ni da su neprijatelji.
Obama je zato danas u Šangaju, izlogu kineskog napretka, pred studentima izjavio da Amerika ne želi da „obuzdava” kineski uspon, već, naprotiv, da „Kini želi dobrodošlicu kao jakoj, prosperitetnoj i uspešnoj članici zajednice nacija”.
Umesto ljudskih prava, što je obično bilo na programu svih njegovih prethodnika, kritikovao je jedino ograničenja slobode Interneta u Kini. Studenti su mu, kako javljaju američki izveštači, „uljudno aplaudirali”.

Ostale vestiArhiva