Vreme u kojem živimo je, postaje sve jasnije, jedno od onih posebnih razdoblja u kojima se istorija lomi i kreće neslućenim tokovima. Takvih sudbinski važnih decenija bilo je i ranije: četrdesete ili desete godine XX veka, ili sredina XIX, ili kraj XVIII veka... Naše vreme, međutim, ima i kvalitet više u odnosu na nabrojane periode: ulozi su nikad viši, povećani do krajnjih granica. Nikad, čini se, čovečanstvo nije posedovalo više znanja, nikad na svetu nije bilo više bogatstva, nikad čovek nije vladao nad više prirode; nažalost, ovo znanje, bogatstvo i vlast pokazali su se kao zao gospodar.
U svetlu skorašnjeg samita u Kopenhagenu, na kojem će se udariti i formalni temelji novog svetskog poretka, prenosimo deo zapisa Henrija Alfreda Kisindžera, nemačkog Jevreja koji je, još od doba Niksona, jedan od stratega američke spoljnje politike i čovek čije reči se slušaju i sprovode u delo, bio predsednik Nikson, glumac, saksofonista ili - crnac.
Tekst koji je pred vama napisan je početkom godine, a objavljen u NJujork tajmsu.
Dok se nova američka administracija sprema da preuzme vlast, usred teške finansijske i međunarodne krize, možda se čini protivnim intuiciji da se tvrdi kako uzburkana priroda međunarodnog sistema stvara jedinstvenu priliku za kreativnu diplomatiju. Ova prilika sadrži u sebi jednu, naizgled, kontradikciju. Na jednom nivou, finansijski kolaps predstavlja veliki udarac za položaj SAD. Dok su se političke procene Amerike često pokazale kao kontroverzne, američki recept za svetski finansijski red ostajao je, generalno, neupitan. Sada je razočaranje s načinom na koji su se SAD suočile sa krizom rašireno.

Suočavanje
Istovremeno, veličina debakla onemogućuje ostatku sveta da nastavi da se krije iza američke predominancije ili američkih neuspeha. Svaka zemlja će morati ponovo da proceni sopstveni doprinos preovlađujućoj krizi. Svaka će tražiti da se oslobodi zavisnosti, do najveće moguće mere, od uslova koji su stvorili kolaps; istovremeno, svaka zemlja će morati da bude pod obavezom da se suoči sa realnošću da njene dileme mogu biti prevladane samo opštom akcijom.
Čak i najimućnije zemlje susrešće se sa oskudicom resursa. Svaka zemlja će morati da redefiniše svoje nacionalne prioritete. Pojaviće se međunarodni poredak, ako sistem kompatibilnih prioriteta zaživi. Sve ovo će se katastrofalno pocepati ako razni prioriteti ne uspeju da se usklade.
Nadir postojećeg međunarodnog finansijskog sistema koincidira sa simultanim političkim krizama širom planete. Nikad se nije toliko transformacija dešavalo u isto vreme u toliko različitih delova sveta, i nikad rezultati promena nisu bili globalno dostupni, putem trenutne komunikacije. Alternativa novom međunarodnom poretku je haos.
Finansijske i politička kriza su, u stvari, blisko povezane, delom pošto se, tokom perioda izobilja, otvorio procep ozmeđu ekonomske i političke organizacije sveta. Ekonomski svet je u tom periodu globalizovan. NJegove institucije dobile su globalni dohvat i operisale su po načelima koje su podrazumevale samoregulišuće globalno tržište.

Red
Finansijski kolaps ogolio je ovu iluziju. On je pokazao odsustvo globalnih institucija koje bi ublažile udar i preokrenule trend. Neizbežno, kada su se javnosti u raznim zemljama okrenule svojim nacionalnim političkim institucijama tražeći odgovore, to je bilo motivisano uglavnom domaćim političkim ciljevima, a ne razmišljanjem o svetskom poretku.
Svaka veća zemlja je pokušala da reši svoje neposredne probleme uglavnom sama, i da ostavi zajedničku akciju za kasnije vreme, kad krize ne bude u ovolikoj meri. Pojavili su se takozvani „paketi prve pomoći“ na zasebnim, nacionalnim osnovama, i to je uglavnom urađeno tako da se menjao naizgled neograničen vladin kredit za domaći kredit koji je i napravio debakl - i dosad je ovo uglavnom stišalo početnu paniku.
Međunarodni red neće postojati ni na političkom ni na ekonomskom polju dok se ne pojave opšta pravila po kojima će zemlje moći da se orijentišu.
U krajnjoj liniji, politički i ekonomski sistemi mogu se harmonizovati samo na dva načina: kreiranjem međunarodnog političkog regulativnog sistema sa istim dometom kao i u svetu ekonomije, ili sužavanjem ekonomskih jedinica na veličinu kojom mogu upravljati postojeće političke strukture, što bi dovelo do novog merkantilizma, možda regionalnih jedinica.
Daleko najpovoljniji ishod je globalni sporazum nalik Breton-Vudsovom (od ovoga će se neko sigurno uplašiti). Uloga SAD u ovom poduhvatu biće odlučujuća. Paradoksalno, američki uticaj biće veliki u poređenju sa skromnošću našeg držanja; moramo da promenimo princip pravičnosti koji je karakterisao previše naših akcija, pogotovo od raspada SSSR.
Taj prvobitni događaj i period koji je usledio - period skoro neprekinutog globalnog rasta doveo je do toga da previše njih izjednači svetski poredak sa prihvatanjem američkih dizajna, uključujući i naše domaće preferencije.

Nada
Rezultat ovoga je bio jedna vrsta inherentnog unilateralizma - što je standardna primedba evropskih kritičara - ili postojan način konsultacije kroz koje su nacije pozivane da svoju spremnost da uđu u međunarodni sistem dokažu prihvatajući američke preporuke. Još od inauguracije predsednika Džona F. Kenedija pre pola veka nije neka administracija ušla u kabinet sa ovakvim rezervoarom očekivanja. Bez presedana je činjenica da svi glavni igrači na svetskoj sceni javno pokazuju svoju želju da se transformacije koje je nametnula svetska ekonomska kriza načine u kolaboraciji sa SAD.
Izvanredni uticaj Obame na maštu čovečanstva je važan element u stvaranju novog svetskog poretka. Ali ovo definiše priliku, a ne smernicu. Najveći izazov je uobličiti zajednički interes većine zemalja i svih većih zemalja, kad je reč o ekonomskoj krizi, zajedno sa zajedničkim strahom od džihadističkog terorizma, u zajedničku strategiju ojačanu shvatanjem da nova pitanja, kao što su proliferacija, promena energetskog sistema i promena klime ne dopuštaju nacionalno ili regionalno rešenje.
Nova administracija ne može da napravi veću grešku nego da se uzda u svoju početnu popularnost. Raspoloženje za saradnju koje trenutno postoji mora se kanalisati u veliku strategiju koja ide iznad kontroverzi skore prošlosti.
Optužba za američki unilateralizam ima, u stvari, osnova; ona je, takođe, postala alibi za glavno evropsko neslaganje sa Amerikom: da se SAD još uvek ponašaju kao nacionalna država koja može da traži od svog naroda da se žrtvuju radi bolje budućnosti, dok je Evropi, koja se nalazi između napuštanja svojih nacionalnih okvira i političkog supstituta, koji još nije postignut, mnogo teže da od ljudi traži odlaganje dobrobiti za neko buduće vreme.
Zbog ovoga je ona i usredsređena na „meku“ moć. Većina atlantskih kontroverzi su bile suštinske, i samo na marginalan način proceduralne; bez obzira na to koliko su intenzivni bili razgovori, konflikt bi uvek postojao. Atlantsko partnerstvo će u budućnosti mnogo više zavisiti od zajedničke politike, nego od dogovorenih procedura.

Ostale vestiArhiva