Odbojkaški savez Srbije, koji je posle otcepljenja Crne Gore nasledio OSSCG, nastavlja borbu da sačuvamo visoko mesto u svetu. „Plavi” su od 1995. osvojili sijaset medalja, vrhunac je bio na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. i Evropskom prvenstvu u Ostravi 2001. kada je osvojeno „zlato”.

Prošle godine su uzeti „srebro” u Svetskoj ligi (Beograd domaćin finalnog turnira) i bronzana medalja na Evropskom prvenstvu, koje su zajedno uspešno organizovali Italija i naša zemlja. Ženski nacionalni tim postaje stalni učesnik najjačih takmičenja, a u savezu najavljuju da će se na Evropskom šampionatu naredne godine već boriti za medalju.

Nema strategije u našem sportu

OSS je uz Rusiju jedini savez u Evropi koji ima selekcije svih kategorija u muškoj i ženskoj konkurenciji na svetskim takmičenjima. Iako za razliku od većih i bogatijih zemalja Srbija izdvaja u proseku 50 puta manje za odbojku u tom sportu ipak držimo korak sa svetom.

Predsednik Odbojkaškog saveza Srbije Aleksandar Boričić, koji je i potpredsednik Evropske odbojkaške konfederacije (CEV), predočio je novi cilj – osnivanje Centra za obuku odbojkaša. Novac se kod nas sve manje ulaže u sport, pa je namera da savez uštedi novac i poboljša uslove za rad u vrhunskoj odbojci.

• U kakvim uslovima rade naše odbojkaške selekcije?

– Pre mnogo godina u Jugoslaviji je napravljen SC „Košutnjak” koji je za to vreme bio izuzetan objekat sa odličnim uslovima za rad reprezentacija. Vremenom je zapostavljan, a posle 1990. način finansiranja sporta nije više bio centralizovan, pa se i Centar ugasio. Tako više niko nije vodio računa o nacionalnim selekcijama. Imali smo neviđene probleme prethodnih godina. Najbolji primer je trening naših odbojkaša uoči Olimpijskih igara u Sidneju 2000. Nije išlo kako treba, pa su igrači i trener želeli da produže trening. Međutim, naš termin do 20 časova je istekao, a grupa ljudi, koja je uredno platila termin za rekreaciju u javnom sportskom centru, zamolila je reprezentaciju da napusti dvoranu. Pritisak se digao i igračima i treneru. Ipak su mirno napustili dvoranu. Kasnije su osvojili olimpijsko „zlato”. I pored tog i prethodnih uspeha nije se ništa poboljšalo. Imali smo i dalje tri ministarstva za sport, a nijedno nije konkretno vodilo računa o nacionalnim selekcijama. Ni danas nema strategije u sportu.

• Šta bi po Vašem mišljenju trebalo da bude osnov te strategije?

– Tu pre svega mislim na razdvajanje vrhunskog sporta i definisanje nacionalnog interesa. Reč je o ulaganju u one sportove koji donose medalje i povećavaju ugled zemlje i ulaganje u sportove gde postoji perspektiva stvaranja vrhunskih sportista. Cilj bi trebalo da bude da naši sportisti rade u uslovima koje zaslužuju vrhunski sportisti širom sveta. Mali broj vrhunskih sportista danas u svetu ima ovako loše uslove kakve imaju naši sportisti. Sa zadovoljstvom tvrdim da mi u odbojci imamo izuzetne uslove na pripremama od hotela, prevoza rekvizita i opreme pa do odlične saradnje sa sportskim centrima, klubovima i gradovima. Beograd najviše ulaže u sport, ali ima i najveće mogućnosti. „Beogradska arena” je proizvod dobrog projekta od čega je i odbojka imala izuzetnu korist prošle godine kada smo bili domaćini Evropskog prvenstva sa Italijom i finalnog turnira Svetske lige. Ipak, mi smo gosti i kada smo domaćini takmičenja. Nemamo svoj centar, a događalo se da se za organizaciju istog međunarodnog takmičenja prijaveu sva tri saveza iz SCG. Sve su to stresovi za igrače i trenere.

• Kako je nastala ideja o Centru za obuku odbojkaša?

– To je normalna stvar ne samo za nacionalne selekcije drugih zemalja, već i za najbolje odbojkaške klubove, koji imaju izvanrednu infrastrukturu i bazu za rad sa svim kategorijama igrača. Naš plan je prvobitno bio da se na Kosmaju izgradi Centar za obuku odbojkaša. Povodom toga smo 2002. u Vladi Srbije imali sastanak sa tadašnjim predsednikom Zoranom Đinđićem, koji je podržao taj projekat. Posle njegovog ubistva nije bilo interesovanja u vlasti, pa smo to „zamrzli”. Ipak, sve više se oseća nedostatak kapaciteta. Vrhunski sport danas zahteva mnogo. Reprezentacije igraju neuporedivo više utakmica tokom godine. Nije sve samo u treningu, tu su i propratni detalji. Recimo, ne može više cela reprezentacija da trenira na jednom terenu sa jednom mrežom. Potrebno je više, a mi trenutno samo dobrom voljom ljudi iz sportskih centara imamo bar po dva terena. Mnogo je teško uklopiti onda kadetske, juniorske selekcije...

• Koji je sada plan u vezi sa Centrom?

– Preko Uprave za sport do kraja godine nameravamo da pokrenemo novi projekat o Centru za obuku odbojkaša. Savez ne može sam da iznese takav projekat i zato je potrebna podrška države. Sledi prvo idejno rešenje, nalaženje lokacije i proračuni o profitabilnosti takvog centra koji bi privukli određenu banku da kreditira. Nije moguće u ovom trenutku reći koliko bi izgradnja koštala, ali očekujemo da bismo na svaka tri dinara, koja danas ulažemo u odbojku, uštedeli dva kada bismo imali taj Centar. Od uštede bismo mogli više da investiramo u reprezentaciju, regione i klubove. Nije nam cilj da napravimo centar, koji ne možemo da održavamo i koji nije isplativ, već da bude mala profitabilna kompanija. Radila bi 365 dana, a koristile bi je odbojkaške selekcije pet-šest meseci u godini. Imala bi nekoliko terena i propratne objekte. Tu se ne bi igrale zvanične utakmice.

Strane kompanije nezainteresovane

• Da li postoji mogućnost da se u projekat uključi još neki sportski savez?

– Nije, jer bi zbog masovnosti i brojnih reprezentacija Centar bio dovoljan samo za odbojku. Trenutno se seniori i mlađe selekcije okupe uoči takmičenja i čak ni to vreme ne iskoriste racionalno. Pripreme su preskupe. Mladi igrači gube mnogo vremena dok se probijaju do seniorske reprezentacije. U Centru za obuku odbojkaša ne bi gubili vreme, a savez bi lakše organizovao njihov rad, koji bi bio i mnogo jevtiniji. Tako će i više igrača dobiti priliku da trenira u nacionalnim selekcijama, pa će i slika o našoj odbojci biti objektivnija.

• Šta može da se očekuje kada su u pitanju ulaganja u sport kod nas?
– U Srbiji je za sport iz svake godine sve teža situacija. Uplašen sam, jer ne vidim kada će doći godina kada nećemo reći da nije bila gora od prethodne. Sve je manje sponzora, a strane kompanije učestvuju samo simbolično u finansiranju sporta. Mi predstavljamo malo tržište za njih da bi im bilo interesantno da nas sponzorišu. Stranoj kompaniji u našoj zemlji nije bitno koliko mi odigramo međunarodnih utakmica i na koliko kontinenata, jer su odavno razvile svoj marketing i nismo „interesantni” kada odemo napolje. Donedavno su javna preduzeća preuzimala ulogu države, pa su ulagala u sport. Sada i ona posustaju, jer sve teže privređuju. Vlada Srbije više odvaja za sport iz budžeta nego pre, ali to ne može da se meri s onim što izdvajaju zemlje, koje su nam rivali za svetski vrh.

Ostale vestiArhiva