Strasni učesnik igara na sreću je zadovoljniji nego obično, jer je „ceo svet krenuo mojim putem i primenjuje kombinaciju iz omiljene mi sportske prognoze” – iz nule u keca. Tako doživljava činjenicu da smo, opsednuti ciframa, opet posvećeni računskom „prevratu”, kako vidimo prelaz iz decenije čija je početna brojka bila nula (od 00 do 09) u dekadu koja će biti u znaku jedinice (od 10 do 19, što znači da će u njoj prevladavati – „strašne” tinejdžerske godine).

Poređenje nastupajućeg razdoblja s lutrijom, čini se, prikladnim. Jedinica je obeležje i osvajača trofeja i lošeg đaka, pa se u tom ogromnom rasponu kreću i (ne)očekivanja od nastupajućeg desetleća. „Politika” se ipak osmelila da se upusti u predviđanja. Rizik koji preuzima ovaj izvršilac tog poduhvata gotovo je ravan ulaganju u „piramidalne šeme” koje su svet dovele u najveće globalne ekonomske krize posle Drugog svetskog rata.

Olakšavajuća okolnost za prognozera je isto ono što je najteže za životnu svakodnevicu – izvestan je nastavak velikih iskušenja. Pa se s priličnom pouzdanošću može reći da će delovati princip „prošlo ali ne i otišlo”, tačnije – da će i narednih godina glavni svetski izazovi biti: napori za uverljivu privrednu stabilizaciju, prezaduženost, smanjivanje rastućih siromaštva i nezaposlenosti, prilagođavanje glavnih sila izmenjenom odnosu snaga i uticaja, ratovi u Avganistanu (i delovima Pakistana) i Iraku, akcije za odustajanje Irana i Severne Koreje od nuklearnog oružja (pretpostavljenog i proklamovanog), borba protiv terorizma i organizovanog kriminala, provera efikasnosti evropskog objedinjavanja, mobilizacije za zdraviju okolinu i ublažavanje klimatskih lomova, energetska bezbednost…

Tolike izvesnosti garantuju opštu neizvesnost: šta će koga konkretno da snađe. Najpouzdanijim se čini tipovanje da će bolje proći oni koji realno procene svoju ulogu u svetu i sveta u njima – od onih koji očekuju da se ostali njima prilagode. Prognoza važi i za Ameriku i za druge sile, i za Balkan i za ostale lokalne nekompletiranosti.

Više nego ikad, na sceni su izazovi (kao pomenuti) koje niko sam ne može da reši a prema kojima još nema, mestimično ni minimalnog, kolektivnog pristupa. Uslediće, valjda, nastojanja da se projektuje nova vrsta globalizacije – spremnosti da se deluje u prilog opštem dobru. Kurs bi bio revolucionaran, jer to opšte dobro nije dovoljno definisano, a i kad je donekle ostvarivano – proisticalo je iz pojedinačnih i uzleta specifičnih savezništava.

Jedan od glavnih usmerivača svetskih kretanja biće – odnos SAD i Kine, u kome već neki slute nastajanje „grupe-2”, to jest tandema čiji je domet praktičniji od poželjnijih širih okupljanja. Jedina supersila i jedina sila kojom vlada komunistička partija, već predstavljaju „simbiozu kakvu niko nije mogao ni da sanja”, pa njihovo prožimanje, uz veze s Japanom, Rusijom i azijskim „tigrovima”, može da dovede i do premeštanja „globalne centrale”, sa Atlantika na Tihi okean.

Svesna mogućnosti da prvi put u modernoj istoriji izgubi prioritetnu ulogu u svetskim poslovima, Evropa se objedinjava – više nego ikad. U nastojanju da sačuva osobenost, ojača kolektivnost i poveća konkurentnost, odriče se elemenata „države blagostanja”, koja je, po meni, predstavljala najviše sistemsko dostignuće, i koje bi sebi mogli da požele, makar u daljoj budućnosti, i oni koji ga sada kao konkurenti uzdrmavaju.

Rusija će istovremeno nastaviti da se, kao bitan igrač, vraća na glavnu scenu, gde će se potruditi da ojača partnerstva sa EU, SAD i Kinom, koje su činile „bermudski trougao” u kome je nestao SSSR. Ujedno je i član grupe BRIK (inicijali Brazila, Rusije, Indije i Kine), jedne od veza koje ukazuju na rast sila izvan Zapada.

Prestrojavanja će uzeti maha, ali neće ublažiti strahovanja, pogotovu zato što nema uverljivih dokaza da su shvaćena naravoučenija iz pređašnjih zastranjivanja. U dekadi „keca” mogli bismo, stoga, ponajviše da strepimo od: 1. ponavljanja scenarija po kome se izlazak iz velikih kriza traži u velikim spoljnim i unutrašnjim ratovima; 2. udara terorista (pogotovu ako se domognu oružja za masovno uništavanje); 3. uništavanja prirode, uz pojačavanje klimatskih katastrofa; 4. špekulacija u kojima je dobit „moja” dok je gubitak „svačiji”; 5. nedostatka sopstvene svesti o takvim i sličnim opasnostima.

Sve navedeno zasnovano je i na uvidu u analize uticajnih globalista raznovrsnih usmerenja. Među njima je mesto i nalazu Huana Enrikesa, zvanog „Mister gen”, koji iz Amerike poručuje da ćemo već sledeće decenije stvarati „nove nas”, bića koja će bioinženjeringom uređivati sebi novu evoluciju.

Lično bih voleo da bilo koja „nova evolucija” krene u pravcu oživljavanja – sada poprilično zamrle – ljudskosti. Da nas makar bioinženjering, iako to ne obećava, učini međusobno uvaženijim, ili bar snošljivijim.

Ostale vestiArhiva