Amerika se konačno suočila sa neprijatnom istinom o svojoj umanjenoj ekonomskoj moći i potrebom da se ozbiljno uhvati u koštac sa rastućim nacionalnim dugom.

Predstavljajući juče zvanično svoj ranije obelodanjeni predlog budžeta za iduću fiskalnu godinu (koja počinje u poslednjem kvartalu ove), predsednik Obama je, smrknutog lica, naciji poručio da je „došlo vreme da se Vašington ponaša na isti način kao i porodice i biznis: vreme je da uštedimo što možemo, trošimo na ono na šta moramo i ponovo živimo u okviru svojih mogućnosti”.

U poređenju sa ostatkom sveta, te mogućnosti su još nenadmašne: predviđeno je da država potroši 3,8 biliona – hiljada milijardi – dolara, ali uz zjapeći, dosad neviđeni budžetski deficit od 1,6 biliona koji će biti proknjižen već u ovoj godini.

Kako s tim izaći na kraj kad državnim parama treba hitno podsticati zapošljavanje (od početka krize izgubljeno je sedam miliona radnih mesta), finansirati dva rata, jačati nacionalnu bezbednost i finansirati socijalne programe, koji su ovde, u poređenju sa drugim razvijenim zemljama, ionako škrti (nema, na primer, od države podržanog univerzalnog zdravstvenog osiguranja).

Pošto tu ne pomažu nikakve magije, Obama i njegov tim su pribegli zdravom razumu: da neke stare programe i planove primere novim realnostima. Neke budžetske stavke se zamrzavaju na duži rok, odustaje se od nekih programa koji su više simbolični nego praktični (kao što je obnavljanje letova sa posadom na Mesec).

Dok će mali biznis dobiti olakšice, na drugoj strani će se dodatno oporezovati velike banke i pojedinci koji zarađuju više od 250.000 dolara godišnje. Od najbogatijih Amerikanaca, kojima su tokom Bušove ere nameti smanjeni (ideološko polazište republikanaca je da kad bogati više imaju, više i troše, na blagodet cele ekonomije), u idućih deset godina biće uzeto oko hiljadu milijardi dolara. U isto vreme, olakšice srednjoj klasi (politički najvažnijoj), državu će, prema Obaminom računu, koštati 284 milijarde.

Uprkos svemu, zaduženost Amerike do kraja ove decenije će se povećati za oko 8,5 biliona i 2020. (kada Obama već dugo neće biti u politici) dostići 77 odsto bruto društvenog proizvoda, svega što se u zemlji proizvede i razmeni za godinu dana.

Plan je ipak da se udeo deficita u BDP-u postepeno smanjuje, sa 10,6 odsto proračunatih za ovu godinu, na 8,3 u 2011, da bi se već 2013 sveo na 4,2 odsto, dakle blizu međunarodnom standardu za održivu fiskalnu politiku koja podrazumeva da godišnji državni minus ne bude veći od tri odsto ukupne ekonomije.

Među stavkama koje su, uz sve otežavajuće okolnosti, povećane, najviše pažnje privlači ona namenjena Pentagonu. Obama za vojsku traži 780 milijardi, više nego ijedan njegov prethodnik. Od toga, 159 milijardi je zvanični godišnji predračun za ratove u Iraku, Avganistanu i operacije u Pakistanu. (Samo izdržavanje jednog vojnika u Avganistanu košta milion dolara, a ove godine tamo treba da ih bude još 30.000 više).

Među glavne prioritete uvršteno je i obrazovanje – 33 milijarde za 2011.

Pošto sve budžetske brojke, koje su mikrokosmos ovdašnje ekonomije, kao i projekcije za ovu dekadu, ukazuju na jedno – da američka ekonomska moć ima trend opadanja (osim ako nekim čudom ne počne da raste po nekoj „kineskoj” stopi), počinju i neizbežna preispitivanja šta to znači za američku poziciju i uticaj u svetu.

Problem je, prema današnjem „Njujork tajmsu”, još pre godinu dana, pre nego što je postao član administracije, formulisao Lorens Samers, danas Obamin glavni ekonomski savetnik: „Koliko dugo najveći svetski dužnik može da bude najveća svetska sila?”

Odgovora zasad nema, ali se naslućuje.

Ostale vestiArhiva