Kao da nisam normalna, jer povodom istog događaja osećam i radost i žalost – vajka se poznanica. „Pošizela” je zbog kursnih razlika: čas osetno raste vrednost evra prema dolaru, čas je obrnuto, a kako u banci ima uloge u obe te valute, istovremeno je – i vesela i tužna.

U svojoj raspolućenosti nije usamljena. Jedna od tušte i tma žrtava globalnih i lokalnih ofanziva protiv uravnoteženosti, preporučene i poslovicom „čist račun, duga ljubav”.

Mnoga, ne samo individualna nego i nacionalna, bića nisu načisto. Šta više da vole – evro ili dolar, i šta od ostalog što proizlazi iz njihovog klackanja?

U toku je, čini mi se, prvi svetski „računski rat”, kao nastavak dva vatrena rata (1914–1918. pa 1939–1945) i potonjeg hladnog (1945–1989). Ukratko: bilans preživljenih globalnih oružanih i ideoloških obračuna, kao i naravoučenija iz njih, oblikuje se po detektivskom geslu za demistifikaciju velikih misterija – „sledi trag novca”.

Ispostavlja se da se ispodogađalo „što nikad nije”. Najdrastičnija potvrda te teze jeste činjenica da prvi put u upamtljivoj istoriji siromašnija zemlja (Kina) biva najveći kupac obveznica duga (naj)bogatije zemlje (Amerike). Takođe bez presedana: da su jedina supersila demokratije i kapitalizma (Amerika) i jedina preostala sila na čijem je čelu Komunistička partija (Kina) ekonomski „sijamski blizanci”, tako da se govori da će se te države ustoličiti kao „dvojac” („Grupa-2”) koji će „globalno težište” premestiti sa Atlantika na Pacifik, i da će – kombinacijom ekonomskog prožimanja uprkos ideološkoj surevnjivosti – udariti pečat globalnim kretanjima ovog veka.

EU bi da se suprotstavi – s čim se slaže potpisnik ovih redova, koji je krstarenjem po svetu stekao utisak da je, bar u delovima našeg kontinenta, dostignut viši stepen sklada tržišne konkurencije i socijalne solidarnosti nego u bilo kom drugom regionu – takvim sužavanjima koja je svode na „zastarelog aktera”. Nastoji da se preporuči kao model kome rivali treba da teže a ne da ga potiskuju u aranžmanima njihove „neprincipijelne koalicije”.

Tekuća finansijska kriza prevazilazi domete dugo primenjivanih pravila i ispostavlja se kao „pandemija” čiji su dometi dalekosežniji od naleta „svinjskog gripa”. Prvo su poklekle finansijske institucije, pa poreski obveznici, da bi sada posrnule države, i njihove zajednice, u celini.

Finansijsko bojište je, zapravo, postalo dodatno političko. Posle banaka na Volstritu i širom planete, gotovo lančano „pucaju” i države. Grčka je, sa svojim astronomskim budžetskim deficitom, trenutno najupadljiviji slučaj.

Ako ne bude bilo snage za spasavanje antičke kolevke demokratije, neće li „pasti u vodu” i projekt za dalje, globalno konkurentno, objedinjavanje Evrope, brine se više poznavalaca. Da bi se oživela evropska snaga, potrebno je identifikovati one koji je slabe.

Oni se, po Polu Krugmanu, američkom dobitniku Nobelove nagrade za ekonomiju, nalaze u krugovima njene „arogantne elite” koja je „uobrazila”, prenebregavajući različite lokalne okolnosti, da može da stvori p jedinstvenu valutu iako za to nije bila spremna, bar ne u celini. Taj redovni komentator „Njujork tajmsa” prethodno je kritikovao i američke pristupe, čak i sadašnje reformatorske, zbog nedovoljnog uvažavanja ranijih evropskih uravnotežavanja tržišta i pravde.

Kao otkriće je isti list izneo, prošlog vikenda, da su iz njujorškog Volstrita grčkim vlastima dugo stizala uputstva kako da povećane javne rashode predstave: ne kao upadanje u sve veći javni dug, nego kao poslovne aranžmane. U međuvremenu se ispostavilo i da je Volstrit „dužan ko Grčka”, a da glavni globalni problemi, kako tamo ističu, proističu iz kursne politike Kine, koja svoju monetu juan drži „nerealno nisko” da bi „nastavila izvozni ekspanzionizam po svaku cenu”, kojim „podriva” tradicionalnu „evroameričku finansijsku i trgovinsku dominaciju”.

Poznanicu, s početka ovog napisa, i posle svega navedenog, još opterećuje pitanje – u kojoj valuti da drži ušteđevinu? Rasterećenje mogu da joj ponude: kako iskustva poznanika koji preživljavaju bez deviza a sa egzistencijalno znatno većim nevoljama, tako i okolnosti da je u toku svetski računski rat u kome se, uglavnom, zna samo da treba da plati – ko nije uopšte dužan ili je to bar manje od izabranih da budu nedužni…

Ostale vestiArhiva