Nedavna odluka Fudbalskog saveza Srbije da javnosti ne saopšti cenu dvogodišnjeg aranžmana novog selektora Španca Havijera Klementea ponovo je aktuelizovala problem tajnosti transfera u našem fudbalu. Šta su razlozi za ovakvu tajanstvenost, koja je još izraženija u klupskim transferima, da li je ona opravdana i u interesu našeg fudbala, odnosno na kursu aktuelnih evropskih trendova, pokušali smo da saznamo kroz razgovor sa ljudima dobro upućenim u ovu tematiku - menadžerima, funkcionerima klubova i ekonomskim ekspertima.

Menadžer Zoran Stojadinović smatra da nema opravdanih razloga zbog kojih bi se od javnosti sakrivala tačna suma, koju je određeni igrač li stručnjak dobio prilikom transfera.

- Iznenađen sam objašnjenjima da se cene ne saopštavaju kako se ne bi uznemiravala javnost u zemlji sa velikim brojem siromašnih građana. Bez obzira na to koliko mi teško živimo, bolje je javno reći istinu, nego otvoriti prostor za manipulacije. Kad je sve čisto i transparentno, niko neće biti u mogućnosti da, zavisno od toga šta mu odgovara, vrti podatke kako je, recimo, Klemente za ugovor dobio 500.000 ili 1.000.000 evra. Španski stručnjak je, u krajnjoj liniji, zbog novca, a ne ljubavi prema našoj zemlji i došao u Srbiju - ističe Stojadinović.
Da li su sume koje dobijaju igrači, stručnjaci i klubovi prilikom transfera u najjačim evropskim ligama tajna?

- Svi ugovori se deponuju u nacionalne saveze i klubove. Svaki član nekog kluba ima mogućnost da proveri račun, odnosno vidi gde su i za šta otišle klupske pare, namenjene kupovini ili prodaji igrača.
Razlikuju li se naši propisi od onih u evropskim zemljama?

- I kod nas se ugovori deponuju u savezu. Dostupni su, ako baš ne svakom građaninu, onda sigurno ljudima iz fudbala - zaključuje Stojadinović.
Cvetko Riđošić, generalni direktor Fudbalskog kluba Vojvodine, ima nešto drugačije mišljenje o ovom problemu.

- Ukoliko, na primer, ostvarimo uspeh i plasiramo se na Evropsko prvenstvo, nikog neće interesovati visina transfera španskog stručnjaka, ali bi problem mogao nastati u slučaju da doživimo fijasko u kvalifikacijama - smatra Riđošić.
Zašto je, po vašem mišljenju, čuvanje podataka o visini transfera od javnosti opravdano?

- Nemam ništa protiv toga da oni budu dostupni javnosti, ali kada analiziramo ovaj problem, moramo uzeti u obzir činjenicu da bi u situaciji u kojoj se nalazi naš fudbal njihovo objavljivanje moglo biti psihološki pogubno po igrače. Znamo koliko nam je publika na stadionima malobrojna i kako komentariše utakmice. Sigurno je da bi se svaki loš potez fudbalera na nekom meču dovodio u negativnu vezu sa sumom koju je dobio za potpis ugovora, što bi, verovatno, loše uticalo na njegove dalje nastupe.
Zar u vrhunskom fudbalu informacije o kupoprodajnim ugovorima igrača i stručnjaka nisu dostupne javnosti?

- Svi evropski klubovi podatke o transferima tretiraju kao poslovnu tajnu. U ovom poslu sam 17 godina i ne sećam se kada su - osim u nekoliko slučajeva, kao što su prelazak Zidana iz Juventusa u Real, Abramovičevo dovođenje pojačanja u Čelzi, odnosno sadašnje čerupanje torinske „stare dame“ - zvanično bili saopšteni tačni podaci o sumama koji su dobili igrači i klubovi.
Šta nedostaje?

- U te ugovore su ugrađene čitave ekipe ljudi. Svi oni su materijalno zainteresovani da njihovi igrači ostvare što povoljnije transfere i da njima, naravno, pripadne značajan deo toga kolača. Smatram, inače, da enormna, ekonomski nerealna plaćanja igrača koji, zbog ličnog prestiža ili kompleksa, forsiraju pojedini vlasnici klubova, štete evropskom fudbalu - naglašava Riđošić.
Po mišljenju Božidara Cerovića, profesora Ekonomskog fakulteta u Beogradu (inače nekadašnjeg člana Upravnog odbora Crvene zvezde), pobornici obe suprotstavljene opcije o tajnosti transfera imaju svoje opravdane argumente.

- S jedne stane, ne vidim razloga zašto bi trebalo skrivati podatak koliko selektor ili igrači zarađuju, kada se zna da je svaki kvalitetan stručnjak i igrač skup, odnosno da mora biti dobro plaćen za ono što radi. Ne slažem se sa tvrdnjom da bi objavljivanje podataka o visokim platama pogodilo osiromašeni narod, jer većina nas teži da postane deo „selekcije“ koju će neko skupo da plati. S druge strane, kad neko ulaže novac u poslovni poduhvat, drugi ne moraju da znaju o kojim konkretnim ciframa se radi - tvrdi Cerović.
Mislite na sportske organizacije, poput saveza i klubova, koje investiraju vlastiti novac?

- Kada se koriste sredstva iz državnih izvora, obavezno je objaviti podatke o njihovom trošenju. Ukoliko su, međutim, izvori privatni, recimo iz zarada samog saveza, onda on sam procenjuje da li treba upoznati javnost sa vlastitim ulaganjima. Osim toga, neotkrivanje konkretnih podataka o visini transfera određenog stručnjaka ili igrača, može se pravdati i strahovanjem poslodavca da bi, u slučaju prezentovanja cene ugovora, u budućnosti neki drugi, manje kvalitetan trener ili fudbaler, mogao da traži tu istu sumu novca - rekao je na kraju Božidar Cerović.

Ostale vestiArhiva