Legenda domaće kinematografije Mihailo Miša Janketić, koji je trenutno aktuelan zbog uloga u hit-serijama „Bela lađa" i „Porodično blago", u ispovesti za Press prisetio se teškog detinjstva, koje je proveo u sirotištima. Janketić kaže da je danas ponosan na svoju porodicu, ali priznaje da je trebalo da bude bolji otac svojoj deci.
- Imam dobru familiju, nemam nikakvog razloga da budem nezadovoljan. Međutim, nisam baš siguran da sam se na tom planu pokazao bogzna kako. Naime, kad vidim kako su mi deca odrasla, ponekad pomislim da nisam bio savršen otac. Morao sam da budem malo stroži, uvek sam popuštao njihovoj majci, koja ih je branila kao kvočka piliće i štitila od neke moje određenosti - kaže Miša.

Nikad ne gledam sebe
Veliki glumac kaže da detinjstvo pamti po usamljenosti.
- Moji roditelji su poginuli u ratu. Zbog toga, u najranijem detinjstvu bio sam veoma usamljen. Živeo sam po sirotištima, ali uvek sam se pravio da mi ne nedostaje bolji život. Prema mom mišljenju, deca koja odrastu bez majke ostanu šupljikava za ceo život - kaže Miša, i priseća se početka karijere:
- Glumačku karijeru počeo sam kao pevač. Pevao sam jednu veoma tužnu pesmu o siročetu koje svira frulu i doziva svoju majku. Posle sam polako napredovao. Ali, bio sam toliko mali da su na binu stavili sto, na koji su me popeli da bi mogli da me vide oni iz poslednjih redova. Sa dvanaest godina imao sam svoju trupu - putujuće pozorište u kom su igrali moji vršnjaci. Kad sam upisao književnost shvatio sam da nisam čovek pisane, već izgovorene reči. Zatim sam upisao Akademiju za glumu.
Janketić kaže da je uloge uvek dobijao u skladu sa svojim godinama.
- Kad sam bio mlad, igrao sam jake mladiće. Kad sam malo okoštao, „dohvatio" sam se heroja. Kad sam se izveštio i počeo malo da se mrštim i boram, igrao sam karakterne heroje. Zatim sam dobijao velike glavne uloge, a sada igram očeve, dede, penzionere... Kad sam sazreo, počeo sam da igram istorijske ličnosti poput Miloša Obrenovića, Živojina Mišića, Josipa Broza Tita, Staljina... Glumiti njih je isto kao završiti jedan fakultet, jer za takve uloge na mom stolu su „osvanule biblioteke" koje sam morao da pročitam. Još samo da počnem da igram babe i ja sam završio svoju glumačku karijeru! - šali se Miša.
Janketić tvrdi da nikad sebe ne gleda na malom ekranu, pa ni sada kad se emituju serije „Porodično blago" i „Bela lađa", u kojima glumi.
- Iskreno, od samog početka karijere nisam želeo da gledam sebe, iako mi to niko ne bi poverovao! Čak i kad mi moja porodica kaže: „Mišo, ti si na ekranu", dođem da vidim šta se prikazuje i odem u svoju sobu, nemam baš nikakvu želju da odgledam. Jedino kada snimam prvu epizodu odgledam delić da bi na konto toga mogao da kloniram ceo lik, koji će trajati 20, a nekad i stotinu epizoda. Ceo moj trud se sastojao u tome da se ne pronađem u liku koji tumačim. Nikad nisam imao ambiciju da budem Džon Vejn, koji je samo igrao sebe i menjao konje i šešire, jer njemu je verovatno to bilo dovoljno. Suština glume, kojom se ja bavim, jeste u igri. Kada bih igrao sebe, ne bih imao mnogo mogućnosti da uživam u proživljavanju toliko likova. Uživam u tom nekom otuđenju i bežanju od sebe ka tom liku. Sa sobom se družim ceo život, pa bi mi bilo i dosadno još i da glumim sebe - kaže on.

Razočarao se u glumu
I pored brojnih uloga i nagrada, Miša se jednom veoma razočarao u glumu.
- Razočarao sam se kad je morala da se otkaže predstava „Kad su cvetale tikve" Dragoslava Mihailovića, koja je 1969. bila politički nepodobna. Tada se prvi put javno govorilo o Golom otoku i o tadašnjoj situaciji, što je bilo nezamislivo. JDP je morao da skine ovu predstavu sa repertoara. Razočarao sam se, izduvao sam se kao probušen balončić. Povukao sam se u svoja brda u Crnoj Gori, gde sam gajio ovce i podizao voćnjake. Želeo sam da živim život daleko od glume. Ali, posle nekog perioda sam se vratio... - kaže Janketić.
Miša danas život ne može da zamisli bez glume i druženja sa svojim kolegama.
- Mi glumci u svakom pozorištu imamo svoj klub, veoma često tamo sedimo i razmenjujemo razne stavove, mišljenja i ideje o predstavi i životu uopšte. Ne sećam se kada sam poslednji put nakon predstave odmah otišao kući. Pozorište je kolektivna umetnost i svi mi smo nekako bratski vezani. Imamo veliku potrebu da posle predstave popijemo piće, da se ohrabrimo i prokomentarišemo publiku. To su ponekad žučne rasprave i svađe, a nekad je to pravi užitak - kaže Miša i otkriva s kojim kolegama bi voleo da sarađuje:
- Rediteljima se retko kad isplati da u jednoj predstavi igraju dva ili tri velika glumca. Zato ih čuvaju za neke velike projekte. Nikada direktno nisam igrao sa Predragom Ejdusom i Petrom Kraljem, a veoma ih poštujem. Nadam se da ćemo nekad igrati zajedno - kaže Janketić.

Ostale vestiArhiva