Evropska unija je na velikoj raskrsnici: ili će se reformisati, ili će, kako je neko sarkastično primetio, za pola veka postati „nevažno zapadno poluostrvo azijskog kontinenta”.

Sudbinsku dilemu na površinu je izbacila dramatična eksplozija grčkog duga koja je zapretila evrozoni i budućnosti EU, svakako najznačajnijeg političkog eksperimenta druge polovine 20. veka. Evropljani su, zajedno sa MMF-om, uspeli da se dogovore o paketu pomoći od 750 milijardi evra. Ako ne preuveličamo značaj telefonskih poziva Baraka Obame Angeli Merkel i Nikolu Sarkoziju, lideri EU – često kritikovani zbog neodlučnosti i nedostatka liderstva – konačno mogu da se pohvale efikasnim jedinstvom.

Nametanjem kolektivnih ideja o privrednoj harmonizaciji Francuska je privukla Nemačku koja se, pre nego što će platiti 123 milijarde evra, lomila da li uopšte da pomogne neodgovornim Grcima čije su vlade pozajmljenim stranim novcem velikodušno finansirale socijalni mir i lažno blagostanje.

Grcima je potom propisana oštra terapija štednje i fiskalnog uzdržavanja, a signali upozorenja poslati su i vladama drugih članica evrozone čije su finansijske knjige odavno pocrvenele zbog nedupustivo visokih budžetskih deficita.

Kada se prašina donekle slegla, usledila su pitanja. Da li je pobeda samo privremena? Da li će se slične krize ponoviti u budućnosti? Šta će biti sa prezaduženim članicama evrozone poput Irske, Italije, Portugalije ili Španije? Da li bi sve evroskeptičnija i razočarana Nemačka ponovo odvojila milijarde evra za tuđe promašaje?

Optimisti veruju da je evrozona na putu ozdravljenja. Vrata izlasku iz krize su otvorena, mada ni ovolika količina novca ne garantuje dugoročnu stabilnost. Neophodna je suštinska promena pristupa i radikalna reforma evrozone.

Da li to shvataju političari oslabljenih članica EU? Da li shvataju političari država koje žele u EU? Ili će posle kraće pauze nastaviti po starom računajući na pomoć Evropske centralne banke?

Grčka je samo početak, upozoravaju pesimisti, jer mnoge vodeće ekonomije dugo žive iznad svojih mogućnosti. Nacionalni budžetski deficiti 30 članica OECD su od 2007. povećani gotovo sedam puta i ukupno iznose 3.400 milijardi dolara. U evrozoni situacija je još gora: u istom periodu povećani su 12 puta i iznose 7.700 milijardi dolara.

Dodirnuti su plafoni. Vlade će ili početi da smanjuju svoja zaduženja, ili je pred EU neizvesna budućnost. Šta bi bilo da čitava evrozona troši više nego što ima? Šta ako SAD ne mogu da servisiraju svoj unutrašnji dug zato što, recimo, Kina odbije da kupuje američke državne obveznice? Šta ukoliko Japan ne uspe da se izbori sa hroničnim deficitom?

Eksperti smatraju da su evropske vlade samo kupile nešto vremena ali ne i dugoročnu stabilnost pošto vanredne mere nisu dotakle strukturalne političke i ekonomske razlike.

Svi se slažu da su neophodne rigoroznije mere kontrole kako se grčka drama ne bi reprizirala. Pogleduju preko Atlantika prateći kako Barak Obama merama regulative pokušava da reformiše ponašanje bankara sa Volstrita, odakle je krenula globalna finansijska kriza.

Problem je što je slučaj Grčke složeniji jer se ne radi o ponašanju grupe „gramzivih bankara”, već o ponašanju čitave zemlje i njenih političkih garnitura. Kriza banaka u SAD u Evropi se pretvorila u krizu cele jedne države.

Disciplinovanje Grčke, kako bi se evrozona izvukla iz najteže krize koja preti zajedničkim finansijama ali i političkom identitetu EU, tek je prvi korak.

Može se očekivati da će Brisel ubuduće tražiti da ima mnogo više uvida u poslovanje svojih članica. Zbog Grčke će nacionalne ekonomije morati da izgube još sopstvenog suvereniteta. Bankarska kontrola državnih računa podsećaće na policijsku istragu.

Pred EU, MMF-om i grčkom vladom je sizifovski posao da se otkriju crne rupe u koje se slilo 300 milijardi evra nacionalnog duga.

Može li Grčka da prikupi dovoljno energije da se sabere i izađe iz krize? Može li njena privreda da podnese herkulovski teret, da se oporavi toliko da vrati enormni dug u koji je zapala? Pitanje od 750 milijardi dolara. Suma koja izaziva poštovanje, ali i strah.

Evropa je odlučna da izađe iz krize evrozone. Danas je finansijski iscrpljena i zamorena od proširenja, ali ne znači da će tako izgledati i sutra. Ukoliko preseče Gordijev finansijski čvor.

Aktiviranje mamutskog rezervnog fonda je dokaz okupljanja, snažniji od onoga što od članica EU traži lisabonski ugovor. Brisel bi posle ove krize mogao da bude mnogo snažniji nego što je danas. Njegovi danas bledoliki lideri sutra bi mogli da steknu istinski autoritet evropske vlade.

To je drugi aspekt čitave priče. Uprkos oštrim francuskim kritikama Britanije, koja je odbila da učestvuje u akciji spasavanja, pokazalo se koliko je evropska integracija vremenom napredovala, koliko je uhvatila duboke korene. Ne samo na papiru raznih briselskih ugovora.

U uslovima zaoštrene konkurencije Evropu samo to može da spase da ne postane „nevažno zapadno poluostrvo azijskog kontinenta“

Ostale vestiArhiva