Na zahtev italijanskog predsednika Đorđa Napolitana ponovo bi trebalo da se pokrene istraga o uzrocima i vinovnicima jedne od najvećih nesreća civilnog vazduhoplovstva te zemlje: nad ostrvom Ustika, ispred obale Sicilije, 27. juna 1980. godine eksplodirao je putnički avion tipa DC-9, živote su izgubili svih 77 putnika i četiri člana posade. Pretpostavlja se da je avion pogođen raketom tipa vazduh–vazduh – premda pravi uzrok katastrofe do danas nije zvanično saopšten.

Brojne istrage završene su bez opipljivih rezultata – uprkos mnoštvu dokaza i indicija, brojnim izjavama svedoka... S tim u vezi, kolportiraju se spekulacije da je slučaj odložen ad akta – na intervenciju čelnika NATO, CIA i nadležnih u vrhu američke administracije. Navodno, jedna NATO eskadrila krenula je na zadatak obaranja aviona libijskog vođe revolucije pukovnika Moamera el Gadafija. Gadafijev avion nalazio se u takozvanoj radarskoj zaleđini civilnog aviona italijanske kompanije „Itavija”, pa je došlo do katastrofe...

Na ispravnost spekulacija o upletenosti NATO avijacije, odnosno na postojanje tajanstvenog, ali moćnog, nalogodavca upućuje obrazloženje koje je dao italijanski predsednik: „Tri decenije ćutanja bilo je dosta, porodice žrtava polažu pravo da saznaju punu istinu. Vinovnici moraju biti izvedeni pred lice pravde... Ma o kome se radilo, ma o kakvoj zaštiti takozvanih viših interesa bilo reči...“

Ne osporavajući opravdanost zahteva predsednika Napolitana, izrečenog na dan tridesetogodišnjice katastrofe, ostaju sumnje u izvodljivost predsednikovog nauma. Suviše indicija ukazuje na brojne pokušaje zataškavanja u minule tri decenije, samoubistva svedoka, smrt očevidaca pod nerazjašnjenim ili nesrećnim okolnostima podsećaju na sudbinu svedoka u slučaju ubistva nekadašnjeg predsednika SAD Džona Kenedija.

Hronologija događaja po obaranju civilnog aviona, uostalom, jasno upućuje na postojanje interesa trećeg – da se istina nikada ne obelodani.

Pođimo redom. Kobni događaj po većinu potencijalnih svedoka i očevidaca bio je trenutak kada je, sedam godine posle nesreće, pronađena i sa dna mora izvučena olupina putničkog aviona. Specijalna italijanska komisija je utvrdila da su se delovi eksplozivne naprave, ili projektila, po specifikaciji materijala i eksploziva „uklapali u raketnu arhitekturu inžinjerije NATO“, pa je tada nadležni istražni tužilac Rozario Priore pokrenuo istragu. Ustanovio je da određene stranice iz takozvane knjige letova, dnevnika, kako u civilnom, tako i u vojnom nadzoru vazdušnog prostora – nedostaju: bile su žiletom isečene!

Priore je pozvao na saslušanje dežurnog kontrolora letova u tom odseku, ali se nesrećnik obesio pre nego što je mogao da odgovori na pitanja istražitelja. Dva pilota italijanskog vojnog vazduhoplovstva, koji su potvrdili da se u trenutku katastrofe u regiji nalazio jedan „avaks” i nekoliko borbenih lovaca SAD, sudarili su se u vazduhu na akrobatskom mitingu u nemačkom Ramštajnu (vojna baza SAD) i izgoreli u vazduhu. Daljih dvanaest svedoka poginulo je u saobraćajnim nesrećama, ili od trovanja hrane...

Napolitanov prethodnik na čelu države Frančesko Kosiga upozorio je, tek pre desetak dana, novinare koji su od njega želeli da saznaju više o nekadašnjoj katastrofi putničkog aviona nad Ustikom: „Ako nameravate da o tome izveštavate, bolje bi bilo da se preselite u inostranstvo... U Italiji ljudi umiru od trovanja hranom.“

Da li je Kosiga savetovao i gospođu Lijatu Pizani, slavnog italijanskog autora špijunskih romana, nije poznato. Ipak, Pizanijeva, pandan bivšem britanskom diplomati i obaveštajcu Džonu le Kareu, nedavno je napisala knjigu o avionskoj nesreći nad Ustikom. Njen agent Ogden trebalo je da „reši“ slučaj u duhu postojećih spekulacija. Nažalost, slavna autorka je povukla knjigu iz štampe – bez obrazloženja.

Ostale vestiArhiva