Željku Obradoviću, treneru Panatinaikosa, pošlo je za rukom da osvoji pet titula klupskog prvaka Evrope, uzeo je zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu kao igrač, pa je nakon nekoliko godina ponovio uspeh i kao selektor reprezentacije. Bilo je uspona i padova, ali košarka je uvek bila i ostala njegov život. Bogatstvo su mu prijatelji i porodica, boem je, i smatra da je to osobina privilegovanih ljudi.

- Celog života sam se trudio da privatni život odvojim od posla. Ponosan sam na ono što mi je život dao. I dok sam bio igrač, a i kasnije kao trener, imao sam sreću da steknem mnogo prijatelja i ponosan sam na njih, posebno na prijateljstva koja traju po 30 godina. Svaki čovek ima neke stvari koje bi želeo da promeni. A kod mene je to impulsivnost. Mislim da bi u pojedinim situacijama trebalo da budem mirniji. Naravno da se to s godinama u izvesnoj meri smanjilo. Nije džabe rečeno da iskustvo u životu svima nama pomaže da sagledamo drugačije neke stvari i da se tako i ponašamo - kaže Željko Obradović.
Bukvalno preko noći i uprkos strepnji najboljih prijatelja, prihvatili ste da iz igračke opreme uskočite u trenersko odelo. Šta je u tom momentu bilo presudno da tako odlučite, ljubav prema košarci ili intuicija da biste na tom polju mogli da napravite nešto veliko?

- Želeo sam da radim taj posao. I dok sam bio igrač, znao sam da ću biti trener. Iz kluba za koji sam tada igrao, Partizana, stigao je poziv da sednem na klupu. To nije bila laka odluka, a ja sam prelomio preko noći. Život je sastavljen od rizika, ali sam bio uveren da mogu da ispunim sve zahteve.
Svaka medalja ima svoju težinu, koje su vam draže - igračke ili trenerske?

- Biti igrač i trener apsolutno je različito. Kao trener imate veliku odgovornost i vi ste taj koji stvara filozofiju i fizionomiju tima i igre. Zaduženi ste za atmosferu, pa čak i za to kako ekipa izgleda kad izađe na teren. Ljudi koji prate košarku vide samo finalni proizvod. Trener je najbitniji čovek i zato je odgovoran i za uspehe i za neuspehe, naročito za ovo drugo. Dva najsrećnija trenutka u karijeri bila su kad sam kao igrač sa reprezentacijom u Buenos Ajresu 1990. bio prvak sveta, onda 1998. godine kao trener te iste reprezentacije bio opet na prvom mestu.
Zašto kažete da sa vama nije lako raditi?

- Od prvog trenutka kad se skupimo, igrači mene imaju 24 časa dnevno na raspolaganju. Mislim da je to jedini način da se dođe do dobrog odnosa, ali nema gledanja kroz prste, već se gledamo pravo u oči, pričamo i kažemo šta mislimo. To ponekad nije dobro za obe strane, međutim, to je jedini način da imamo čist odnos. Nemam problem da se sa tim istim igračima družim i vidim u kafani. Kad dođemo na posao, onda moraju da se poštuju pravila. Ostao sam prijatelj sa svim košarkašima sa kojima sam radio tokom 15 godina karijere. To mi je važnije od svih trofeja koje smo osvojili zajedno.
Vi ste jedan od trenera koji redovno daje podršku mladim kolegama?

- To je logično. Ovoj zemlji nedostaju generacije koje su otišle odavde, ali nadam se da će se i to promeniti. Kolegama sam na raspolaganju, moji treninzi su uvek otvoreni.
Mali savet za njih?

- Ne smeju da misle da sve znaju. Evo, ja i danas učim i usavršavam se. Biti perfekcionista nije loša osobina, a entuzijazam je najvažniji. Uvek sam govorio da ću napustiti ovaj posao kad ne budem otišao srećan na trening.
U Panatinaikosu ste već sedam godina, šta vas je vezalo za tim iz Atine?

- To je specifična sredina. Tri brata vode klub, stalno dolaze na treninge, što je, inače, prava retkost u klubovima. U svakom trenutku žele da pomognu timu i meni. Najvažnija stvar su rezultati. Kad sam došao u taj klub budžet je bio veliki, ali se svake godine smanjivao. Trenutno je u normali da bismo mogli da budemo konkurencija u grčkom prvenstvu i u Evropi. Od uprave nikad nisam tražio nemoguće.
Iako ne pravite razliku među igračima, prednost saradnje sa Šćepanovićem, Tomaševićem i mladim Šakotom jeste nepostojanje jezičke barijere?

- To su kvalitetni igrači i dobri ljudi. Da ne poseduju tako nešto, nikad ne bi bili u klubu. Najbitnije mi je da igrač može da pomogne Panatinaikosu. Moj interes je uvek bio isti kao i interes Panatinaikosa.
Na SP u Japanu reprezentacija će poslednji put igrati pod imenom Srbija i Crna Gora?

- Svako treba da odluči za koga će igrati i da odluku donese po onome što oseća, bez ljutnje sa bilo čije strane. Niko nikome ne stavlja pištolj na glavu pa da mora da igra za reprezentaciju. Svaki stav treba pozdraviti i poželeti svima sreću.
Ne volite da gledate unazad, čak i kada uzmete tajm-aut ne kritikujete već dajete uputstva kako igrati dalje. Ipak, osvrnite se na EP u Beogradu?

- Često čitam knjige iz psihologije, jer u timu ima momaka sa različitim karakterima, kojima moraš da pristupiš na drugačiji način. Pametan čovek pamti, izvlači iskustva, ali uvek gleda napred. Lako je pričati da smo doživeli debakl i šta je trebalo da radimo. Dan posle toga svi su bili najpametniji.
Da li ste nakon debakla nešto promenili u radu ili se možda zakleli da nešto više nikada nećete uraditi?

- Nije dobro biti isključiv. Život je čudo, dovodi nas u situacije u koje nismo ni slutili da se možemo naći.

Ostale vestiArhiva