Uprkos tome što se zvanični Peking i Moskva nisu usprotivili u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacije nedavno usvojenom novom paketu sankcija Iranu, Kina i Rusija ni izbliza se nisu približile SAD i zapadnim zemljama kada je u pitanju stav prema rešavanju problema iranskog nuklearnog programa. Peking, ali i zvanična Moskva, poprilično uspevaju da zaštite svoje komercijalne aranžmane sa Teheranom, pri čemu Kina odlučno odbija svaki američki pritisak da uvede dodatne sankcije Iranu.

Uprkos tome što je američki predsednik Barak Obama posle usvajanja rezolucije o novom paketu sankcija Teheranu rekao da su to „najsveobuhvatnije sankcije sa kojima se iranska vlada dosad suočila”, potonje lobiranje američkih diplomata da zemlje širom sveta pojedinačno uvedu Iranu dodatne sankcije predstavlja dokaz da Amerikanci nisu zadovoljni razmerama embarga koje su Iranu uvele UN. Iako sankcije pooštravaju izolaciju banaka i firmi koji su u vezi sa iranskim nuklearnim programom, Moskva i Peking su uspeli da u trgovini među „velikim silama” obezbede opstanak svojih komercijalnih aranžmana sa Teheranom.

Međutim, Vašington ne odustaje od dodatnih ekonomskih sankcija Iranu. Zasad je uspeo da ubedi zemlje Evropske unije da uvedu dodatnu blokadu u ekonomskim vezama sa Iranom, dok Rusija i Kina odlučno odbijaju ovakav potez, a manje zemlje poput Južne Koreje pokušavaju da sa jedne strane zadovolje svoje američke prijatelje a s druge strane da ne ugroze velike interese svojih kompanija na iranskom tržištu.

Iako je u javnosti delovalo da Kina mnogo jače brani svoj ekonomski interes u Iranu, prošlonedeljna vest o tome da će 21. avgusta početi sa radom atomska centrala „Bušer” dokazala je da ni Moskva ne popušta. Prema rečima pres sekretara ruske agencije za atomsku energiju „Rosatom” Sergeja Novikova, nuklearno gorivo biće tog dana dopremljeno u reaktor centrale koju je još 1970-ih počela da gradi nemačka korporacija „Simens”, ali je izgradnju 1990-ih preuzela ruska kompanija „Atomstrojeksport”.

Završavanje ovog postrojenja nije baš po volji Vašingtona, ali je ipak portparol Bele kuće Robert Gibs izjavio da otvaranje nove iranske nuklearne centrale uz pomoć Rusije pokazuje da Teheranu nije neophodno da poseduje kapacitete za obogaćivanje uranijuma, napominjujući da će Rusija obezbeđivati gorivo za to postrojenje ali i da će ga preuzimati pošto bude iskorišćeno.

Ipak, Vašingtonu više smetaju ekonomske veze Kine i Irana, budući da se one mere u milijardama američkih dolara. Peking je, pak, poručio da ne odobrava nove sankcije koje su EU i SAD uvele, pozivajući na dijalog. Dok Peking ukazuje da Vašington ne bi trebalo da uvodi jednostrane sankcije, mimo rezolucija Ujedinjenih nacija, SAD tvrde da Kina ne poštuje ni embargo koji su uvele UN.

„Kineska trgovina sa Iranom je normalna poslovna razmena, koja ne škodi interesima drugih zemalja i međunarodne zajednice” rekla je Đijang Ju, portparolka Ministarsva spoljnih poslova Kine.

Međutim, američkim ekspertima i administraciji upravo taj „normalni biznis” predstavlja „trn u oku” jer, prema tvrdnjama iranskog zamenika ministra za naftu Hoseina Širazija, Kina je investirala 40 milijardi dolara u iransku industriju nafte i gasa. Štaviše, Iran se izborio za treću poziciju, posle Saudijske Arabije i Angole, kao najveći kineski snabdevač sirovom naftom, uprkos tome što je u prvih šest meseci ove godine iranski izvoz nafte u Kinu opao za trećinu. Kineski biznismeni tvrde da je uvoz iranske nafte opao zbog cena a ne politike.


S druge strane, kineski energetski giganta CNPC i Sinopek grup iz godine u godinu sklapaju nove ugovore, vredne po nekoliko milijardi dolara, prema kojima preuzimaju posao razvoja iranskih naftnih polja u zamenu za kasniju eksploataciju crnog zlata.

Zvanični kineski podaci ukazuju da su upravo sankcije zapadnih zemalja otvorile prostor za kineske kompanije koje su prošle godine snabdele Iran sa robom vrednom 7,9 milijardi dolara, što je 13 odsto iranskog uvoza. Kineske državne kompanije su uspela da zauzmu mesta zapadnih firmi ali i ruskog „Lukoila”, kada je u pitanju snabdevanje Irana benzinom, budući da Teheranu nedostaju rafinerije te uprkos ogromnoj količini sirove nafte neme dovoljno benzina za svoje potrebe.

Diplomatska nadgornjavanja oko spornog nuklearnog programa se nastavljaju, ali se čini da za to vreme SAD i EU, nasuprot Istoku, gube trku za osnovnim postulatom zapadnog kapitalističkog sveta – profitom.

Ostale vestiArhiva