Evropska unija je pred trenutkom istine, naglasio je predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo prošle sedmice u prvom obraćanju naciji u Evropskom parlamentu u Strazburu, uz mlak aplauz oko 600 prisutnih poslanika.

„Evropa je tokom prošle godine izdržala jedan od najvećih ekonomskih i finansijskih ispita u istoriji… Izdržali smo krizu, ali posao nije završen, privredni oporavak je spor i neravnomeran, nezaposlenost makar ne raste…” uvrstio je g. Barozo u jednogodišnje uspehe briselske familije.

Ipak, „izlazak iz ekonomske krize” koji se vidi s vrha piramide briselske političke elite, zamagljen je u narodnoj bazi regiona pola milijarde stanovnika koji „sve više gubi značaj na globalnoj sceni”, ocenio je nedavno MMF.

Region najniže stope privrednog rasta na svetu (jedan posto u 2010. i 1,3 u 2011), po proceni MMF-a, s prispećem dugova na naplatu u visini od 1.700 milijardi dolara od sada do kraja sledeće godine, armijom 15,6 miliona nezaposlenih (više od stanovništva Grčke i Irske zajedno), „ausvajsima za buduće azilante”(Austrija), novim rampama za strane studentima (Velika Britanija), rastućom ksenofobijom prema siromašnim imigrantima, EU i sopstvenim starosedeocima sve manje liči na obećanu zemlju.

Manje od polovine stanovnika EU (49 odsto) veruje danas da je članstvo u toj zajednici dobra stvar za njihovu matičnu zemlju, otkrilo je majsko istraživanje Eurostata objavljeno krajem avgusta u Briselu. Rekordna nezaposlenost u EU (prosečno 10 odsto, u Nemačkoj oko šest, u Španiji 20,3 odsto), „generalna ekonomska situacija” i drastični pad poverenja u „institucije Bloka” – glavni su razlozi koje Evropljani navode za najveći pad popularnosti „Kluba 27” među stanovništvom u poslednjih sedam godina.

Suočen sa ovom poražavajućom statistikama o raspoloženju „prizemne Evrope”, predsednik Evropske komisije Manuel Barozo optužio je početkom septembra kontinentalne prestonice da nisu dovoljno preduzele da ubede narod u značaj i efikasnost „Bloka 27”.

Barozov prethodnik na čelu Evropske komisije Romano Prodi, u nedavnom intervjuu austrijskom „Di prese”, vidi drugi uzrok osipanja popularnosti EU kod starosedelaca. „Briselska familija je pokazala upadljivo odsustvo evropskog duha i međusobne solidarnosti, najvidljivije u tzv. grčkom slučaju. Grčka jeste varala. Ali, možete da varate samo ako vam to neko dozvoli…”, procenio je Prodi.

Ogromna većina Evropljana, suočena s nevidljivim životnim barijerama koje postoje unutar EU, 20 godina od pada Berlinskog zida, ne mari mnogo za političko-sociološke analize bivše i sadašnje briselske elite. Većini Evropljana EU je sinonim za evro i putovanje bez pasoša, samo 19 odsto vidi u „Bloku 27” bastion demokratije, otkriva Eurostat.

Nesigurni za radno mesto (48 odsto stanovništva EU u slučaju otkaza pomišlja na pečalbu, 17 odsto sigurno želi život izvan briselske familije), razapeti u rasponu minimalnih mesečnih plata između 92 evra u Bugarskoj i 1.850 evra u Danskoj (2007. pre krize), domaći živalj „Bloka 27” instinktivno ne upražnjava osnivački postulat na koji je Brisel tako ponosan – princip „slobode kretanja i zapošljavanja diljem Evropske unije”.

Naime, tek 2,8 odsto državljana EU danas živi izvan svoje domovine a unutar „Bloka 27”. Zašto Evropljani – kad im je na papiru već odobreno – tako retko isprobavaju novi život u nekom drugom kraju EU?

I šta tek o proklamovanoj slobodi kretanja i zapošljavanja treba da misli 12 miliona Roma, državljana EU, nakon nedavne odluke Francuske da počne proterivanje Roma na „nacionalno-bezbednjačkoj” osnovi i, višednevnog oklevanja institucija „Bloka 27” da javno kritikuju „rasističku politiku” zvaničnog Pariza?

Da li je Evropska tvrđava – omeđena vidljivim Šengenom prema spoljnom svetu i „nevidljivim „barijerama koje njene državljane tako čvrsto drže na rodnom tlu – u stvari čardak ni na nebu ni na zemlji, razapet između vrha piramide EU i šarolike baze u kojoj su dođoši (imigranti, azilanti...) sve brojniji?

Ostatak sveta, od kandidata za članstvo do trgovinskih, političkih i vojnih rivala EU, pažljivo uočava rast nezadovoljstva u bazi ali i vrhu „Bloka 27”.

Kineski berači borovnica u centralnoj Švedskoj ogorčeni su zbog ropskih uslova rada (mesečna nadnica iznosi oko 2.200 američkih dolara). Zaposleni u Francuskoj gnevni su na pomisao da idu u penziju već sa 62 godine. Slovačka odbija da učestvuje u novoj tranši pomoći Grčkoj. Flamanci i Valonci u Belgiji sve su dalje od saglasnosti o budućnosti Belgije. Nemačka kancelarka Angela Merkel upozorava da spasilački finansijski fond evrozone neće trajati doveka. Velika Britanija najavljuje drakonski filter za imigrante uz krilaticu „Samo najbistriji biće dobrodošli”...

Gospodin Barozo je u jednome sigurno u pravu: za EU jeste nastupio trenutak istine, na domaćem ali i međunarodnom terenu. Dva važna ispita već su zakazana, oba u novembru: jedan na evro-afričkom samitu u Libiji, povodom nezaustavljive plime imigranata, drugi na samitu G20 u Južnoj Koreji. MMF i SAD, naime, insistiraju da Evropa mora da ustupi deo fotelja u upravnom odboru Breton Vud institucije.

„Plivamo svi zajedno ili se davimo svako ponaosob”, poručuje Manuel Barozo Evropi.

„Plivanje” će tek biti neizvesno. Glavnina preprodatih hipotekarnih kredita na globalnom finansijskom tržištu pre 2007. godine, stiže na naplatu između 2011. i 2015. godine: lavovski deo tih zaduživanja preuzele su u nekim lakomislenijim vremenima evropske banke.

Šaroliki region pola milijarde ljudi tek će imati prilike da kaže šta misli o zajedničkoj budućnosti u evropskoj tvrđavi.

Ostale vestiArhiva